Propuštena šansa za Brodway - Banjalučko pozorište, zima 1988/1989

U januaru / februaru 1988 vraćajuci se s posla, navratim po Branu koja je bila kod mame. Parkiram se kod  Robne kuće  “Centar”… kad ide Zlatko Pregl. “Zdravo Sega, kako si, šta ima …itd.”  Pitam ga kako su Ljilja i Andrej   (Zlatka sam upoznao preko Ljilje koju poznajem od rane mladosti). Zlatan kaže da je u velikom poslu i da treba moju pomoć i ukratko mi ispriča pričicu :

Pošto je u pozorištu kriza, glumci su dobili “slobodu” da nešto sami rade, režiraju i organizuju pa ako uspije može se koristiti i prostor pozorišta za probe.  Ja, kaže Zlaja, imam sve na papiru, pripremljene uloge-tekst, scenario, muziku a sada tragam za glumcima, dobro je što sam te sreo i ti si na mome spisku….hoćeš li mi pomoći ??  Hoću da radim NUŠIĆEVU ANTOLOGIJU . Htio bih da svi njegovi poznati likovi  dodju i prodju kroz  čekaonicu željezničke stanice ako nadjem 120 “glumaca” koji će u dva čina odigrati cca 400 uloga, počinjem s radom.   Pošto je Zlaja velika ljudina a Ljiljin suprug….. ja kažem : OK, pomoćiću ti, stavi me na spisak.

Sve mislim, nema od toga nista… gdje ćeš pronaći 120 volontera. Poslije par dana zvoni telefon:

Halo Sega, imam na spisku 120 persona, uloge su podijeljene a probe počinju od ponedeljka, od 10.00/11.00 sati uveče (dva puta sedmično). Kompletna grupa Studentskog pozorišta je pristala da učestvuje (oko 30/40 mladih) pa je kvantitet učesnika postignut. Naravno, u prosjeku svako ima oko 3-4 uloge. Odgovaram : Dobro Zlaja, Možeš računati na mene, dao sam riječ.

A sada dolazi još jedan moj kućni čin : trebam Brani objasniti u što sam se uvalio !!!!!

Počinjem priču o Zlatku i Ljilji, ona ih poznaje, spominjem i  Zlajin veliki projekat, obećao sam mu pomoći …. Brana se ne protivi mnogo neznajući šta nas čeka… niti ona, niti ja.

Pored svega,  Brana je u drugom stanju, prema ‘’proračunima” očekujemo sina ili kćerku krajem juna ili početkom jula.  

Počinju probe u večernjim satima, oko 10.00/11.00 uveče, u vrijeme kada je prostor Narodnog pozorišta slobodan. Dva puta sedmično. Brana ponekad pita… kada će se to sve završiti, dolazi ljeto.

Prvog jula smo se ponovili, rodjen je naš sin Davor. Tokom ljeta probe idu dalje, Brana sve više ‘’protestira” a ja pored svih obaveza ne mogu Zlaji da otkažem.  O, mislim se, kako je tek pravim glumcima ili glumicama koji su još manje kući.  Napokon , Zlatko najavljuje “PREMIJERU” krajem decembra. Odvijaju se zadnje pripreme .

U zadnjoj sedmici decembra  NUŠIĆEVA ANTOLOGIJA u režiji Zlatka Pregla izlazi na scenu s amaterskom postavom. Naravno podjela karata je bio problem  (radi velikog broja učesnika, samo za najbliže… familiju ili prijatelje  “GLUMACA”). Problem je riješen tako što je odmah naredne subote zakazano još jedno izvodjenje.  Na proljeće 89-e komad je igran u Prijdoru, Jajcu, Bosanskom Novom, Bosanskoj Gradišci.  Medjutim ja više nisam učestvovao radi drugih obaveza.

Tako je završena moja  “glumačka” avantura.  Drago mi je da sam upoznao život iza scene, kako se to sve odvija i organizuje.  Pripreme scene, učenje tekstova (veoma su važni  “šaptaci” koje publika ne vidi), presvlačenja za više uloga, štimanje muzike, osvijetljenja… i napetost dok komad ne krene.

Zašto sve ovo pišem ??  Gledam slike svojih kumova i prijatelja nedavno na blogu, u prilogu ‘’Kulturnom  uzdizanju’’  u  Pittsburghu .  Super mi izgledate, to je najvažnije !!

A sada dolazi ono najsmješnije…… Da sam bio malo aktivniji oko pozorišta i uz to otišao  za Ameriku…. možda bi sada bio u ‘’glamuru” , ni manje ni više nego  na Broadway… haha… ha… ha.

Slike koje vam šaljem kao “crno na bijelo”… dokaz, su loše, više ne znam tko je slikao, ali priča je istinita te očekujem komentar moga kuma da se malo smijemo.

Mnogo pozdrava za sve !

Sega