Zajedno smo jaci
Vec nekoliko puta sam na ovim stranicama pisao o sudbini banjalucana koji su dugogodisnjom planiranom politikom srpskih nacionalista protjerani iz svog grada i pokusavao animirati one koji su zainteresirani da se legalnim sredstvima izbore za nadoknadu stete koja im je tom politikom nanesena. Cinjenica da je veliki broj onih koji su godinama radili u mnogobrojnih drustvenim i privatnim firmama opljackani od strane vlasti uspostavljane u danima pred sam rat u Bosni (cija se politika kroz cijeli ratni i poratni period vrlo malo mijenjala) je neosprna i trebala bi biti jasna svima onima koji su protjerani i koji su morali zivot nastaviti diljem svijeta. Pljacka je izvrsena na razlicite nacine, od nezakonitih otpustanja s posla, preko uskracivanja prava na penziju onima koji ne zadovoljavaju kriterije postavljene od te iste vlasti (ne uzimajuci u obzir cinjenicu da su ljudi planskim aktivnostima protjerani i da im je na taj nacin onemoguceno da zadovolje zakonske kriterije), nacina na koje je izvrsna ‘privatizacija’ (drugi naziv za placku drustvene imovine u cijem su sticanju ucestvovali svi zaposleni), do prodaje drustvenih preduzeca stranim kompanijama, od koje korist imaju samo oni koji su cijelo vrijeme zivjeli u starom kraju.
Nezainteresiranost protjeranih banjalucana da se izbore za svoja prava vjerojatno lezi u cinjenici da se vecina nakon protjerivanja snasla u novim domovinama pa im se 'ganjanje pravde' cini manje privlacnim, znajuci da za bilo kakav uspjeh treba uloziti jako puno napora (i novca), poznavajuci tehnike kojima se nove vlasti sluze da takve pokusaje osujete ili odgode, nadajuci se da ce oni koji traze pravdu u medjuvremenu odustati ili pomrijeti. Mozda za nezainteresiranost banjalucana ima uticaja i cinjenica da smo mi ‘dobro prosli’, kako neki od nas znaju reci. Dok su po drugim gradovima vrseni stravicni zlocini (ovih dana citam feljton o Prijedoru o kojem smo tokom rata imali veoma malo informacija), dotle su u gradu Banjaluci ubistva bila sporadicna, broj ubijenih je bio zanemariv u odnosu na druge bosanske gradove, ali su zato koristene druge metode zastrasivanja i prinude (crveni kombi, hapsenja na ulicama onih bez odgovarajucih ‘papira’, bacanje bombi na lokale, poslovne prostore i kuca nesrpskog stanovnistva, otpustanje s posla, rusenje bogomolja, organizirano iseljavanje itd), kako bi se nesrpsko stanovnistvo otjeralo iz grada. Tako danas imamo veliki broj banjalucana raseljenih diljem cijelog svijeta, koji zive relativno dobro (vecina mojih poznanika iz Rudi Cajaveca se uglavnom vrlo brzo zaposlila u struci i danas su cijenjeni strucnjaci u svojim novim radnim sredinama), i ne pokazuju veliki interes da se nepravda prema njima ispravi.
Jos od prvih dana moga dolaska u Ameriku imao sam prilike razgovarati sa ljudima iz pravne struke (radim na pravnom fakultetu pa ih srecem svakodnevno) koji su se interesirali za moju sudbinu, pa se tako razgovor cesto doticao situacije u Banjaluci i desavanjima u njoj koja su me dovela u Ameriku. Kroz te razgovore smo se doticali i ostalih tema, pa se cesto pricalo i organiziranoj pljacki protjeranih koristenjem razlicitih metoda, izmedju ostalog i ‘zakona’ usvojenih nakon zavrsetka rata.
Kroz te razgovore s ljudima od struke sam uvjeravan da postoje svi potrebni uvjeti da se vlast manjeg entitita tuzi za organizirano pljackanje protjeranih i da su sanse da se sudski proces dobije jako velike.
Danas cu se zadrzati samo na jednom segmentu te politike, penzijama, uz ogranicenje na samo jedan od njegovih clanova.
Sadasnja vlast u Banjaluci je usvojila “Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju” onako kako joj najvise odgovara, svjesno radeci protiv onih koji su devedesetih protjerani ili su otpusteni s posla prema nelegalnim odlukama donesenim od strane tadasnje vlasti. Prema trenutno vazecem zakonu, osoba mora imati najmanje 20 godina radnog staza da bi ostvarila pravo na starosnu penziju. Ako ovaj clan posmatramo u svjetlu politike etnickog ciscenja (koja je odavno dokazana mnogim presudama u Hagu), postavlja se pitanje sta je sa onima koji zbog te iste politike nisu mogli sakupiti potreban broj godina radnog staza, vec su, na primjer, proveli 5, 10, 15, 18, ili recimo 19,5 godina na radu? Kako se moglo dogoditi da se njihov doprinos u fond penzionog osiguranja ne racuna, da se istovremeno zanemaruje politika etnickog ciscenja koja im je onemogucila da navedeni uvjet ispune, dok se na drugoj strani osobe koje cak nisu bile zaposlene na prostoru manjeg entiteta istim zakonom nagradjuju priznavanjem staza u dvostrukom trajanju?
Da bih svoja pitanja potkrijepio cinjenicama, navescu samo par stavki iz pomenutog zakonu.
U sekciji 3. Poseban staz, clan 42., stoji slijedece:
“U poseban staz u dvostrukom trajanju racuna se:
1) Pripadniku oruzanih snaga bivse SFRJ – vrijeme ucesca u oruzanim sukobima na teritoriji Hrvatske, posle 17. avgusta 1990. godine.
….
3) Pripadniku Vojske i pripadniku Ministarstva unutrasnjih poslova bivse Republike Srpske Krajine – vrijeme ucesca u oruzanim sukobima na teritoriji bivse SFRJ posle 4. avgusta 1991. godine, pod uslovom da imaju prebivaliste na teritoriji Republike.
4) Gradjaninu Republike – vrijeme ucesca u antifasistickoj i oslobodilackoj borbi tokom 20. vijeka kao pripadniku srpske, crnogorske, Vojske u otadzbini i Jugoslavenske vojske."
Ako zanemarimo nepismenost tvoraca zakona (mijesanje ekavice i ijekavice), interesantna su slijedeca zapazanja:
- Kako je to definirano stavom 1), pravo na staz u dvostrukom trajanju ima svaki pripadnik oruzanih snaga bivse SFRJ bez obzira gdje trenutno zivi: jedini uvjet je da je ratovao na teritoriju Hrvatske, dakle druge suverene drzave. Oni koji su ratovali u Sloveniji se ne racunaju, a isto tako ni oni koji su ratovali u Bosni. Za one u Bosni mogu naci objasnjenje (vojska bivse SFRJ ‘nije bila ukljucena’ u ratne sukobe u Bosni pa se tako ona u tom stavu ne pominje, a Slovenija i onako nije bila interesantna za one koji su imali neke druge planove). Na receno bi jos trebalo dodati da ovaj clan jasno govori cija je vojska bivse SFRJ, u koju smo se zaklinjali, bila.
- Pravo na staz u dvostrukom trajanju imaju i pripadnici vojske i milicije bivse Republike Srpske Krajine, iako se ratna dejstva ne ogranicavaju samo na Hrvatsku. Dakle, radi se o osobama iz druge suverene drzave (Hrvatske) koja su svoje pravo stekli samom cinjenicom da su se borili protiv neprijatelja (znamo o kome se radi), bez obzira sto je poznato da su upravo oni digli oruzanu pobunu protiv legalno izabrane vlasti drzave u kojoj su bili nastanjeni.
- Cetvrti clan je jos interesantiji jer on daje pravo na staz u dvostrukom trajanju pripadnicima “srpske, crnogorske i Vojske u otadzbini” za vrijeme drugog svjetskog rata a dobro znamo o kome se ovdje radi i pod kojim imenom su mnogo, mnogo poznatiji.
Ako, dakle, sumiram gore navedeno, pravo na penziju, izmedju ostalih, imaju oni kojima je glavni posao bio ubijanje drugih, kojima ‘radno mjesto’ cak nije bilo na prostorima ‘Republike’, i koji, naravno za taj ‘posao’ nisu uplatili ni dinar doprinosa u penzioni fond, dok onih koji su veliki dio svoga zivota vrijedno radili i nisu bili ukljuceni u nikakve sukobe, niti su bili uzroci tih sukoba, nema nigdje.
Ako malo pazljivije citamo neke od ovih clanova, i ako ovaj clan zakona posmatramo sa strane ljudskih prava, oni koji nisu ucestovali niti su bili razlog za sukobe (tu prvenstveno mislim na protjerane banjalucane i one koji su ostali u gradu a koji su otpusteni s posla devedesetih pod poznatim uvjetima) su diskriminirani samo zbog toga sto su pripadnici druge nacije.
Dok se ovih dana najavljuju tuzbe na svim stranama (uskoro ocekujem, a cemu sam jos davno pisao, da ce sarajlije uskoro biti tuzene sto su bile bombardirane vise od cetiri godine iz oruzja koja su placena njihovim radom), dotle banjalucana nema nigdje. Mi koji smo protjerani iz grada dobro planiranim metodama (koje se mogu porediti s onima primjenjenim prema Zidovima za vrijeme Hitlera), za sto postoje mnogobrojni dokazi (od rjesenja kojima se osobe otpustaju s posla jer se clan familije nije javio na mobilizaciju proglasenu od samoproglasene vlasti dok je zvanicno izabrana vlast tu istu mobilizaciju proglasila nelegalnom, do mnogobrojnih presuda suda za ratne zlocine u Hagu kojima su na dugogodisnje zatvorske kazne osudjeni bas oni iz te iste vlasti, okrivljeni za ratne zlocine, etnicko ciscenje i genocid), mirimo se s tom cinjenicom kao da je to nesto najnormalnije. Vjerujem da je u novijoj historiji covjecanstva veoma malo slucajeva u kojima se zrtve mire s tom ulogom i ne pokusavaju da urade nista kako bi se zlocin prema njima makar ublazio. Mi, banjalucani, imamo sve adute u svojim rukama i samo je potrebno da se organiziramo i da dobijemo ono sto nam po svim normalnim zakonima pripada.
Ako pratite novosti iz starog kraja, mogli ste primijetiti da je druga strana veoma organizirana, aktivna i uporna i da na razne nacine nastoji da se izbori za svoja prava, ako bismo ih tako mogli nazvati. Prije par nedelja je objavljena vijest da ce Srbi iz Hrvatske (cija se sudbina ne moze porediti s nasom jer su mnogi od njih aktivno ucestvovali u oruzanoj pobuni protiv legalne vlasti) moci otkupiti svoje stanove iako su po sadasnjim hrvatskim zakonima to pravo davno izgubili. Hrvatska ce biti primorana da izvrsi izmjene zakona kako bi se to moglo sprovesti.
Isto tako je ovih dana aktualne vijest o presudi suda u Strazburu koji je donio presudu u korist oficira bivse JNA kojom se nalaze aktualnoj vlasti u Sarajevu da mu isplati odstetu za stan koji je nakon rata dodijeljen drugom. Iako se ni ovaj slucaj ne moze porediti sa sudbinom banjalucana (zna se ko je bormbardirao Sarajevo i kolike su nevine zrtve izgubile zivote tokom cetiri godine bombardiranja, a isto tako se zna kako su protjerani banjalucani prosli), ova odluka je jos jedan razlog vise da i mi trazimo svoja prava.
Zbog svega gore recenog (a spomenuo sam samo jedan mali segment), odlucio sam da sa praznih rijeci predjem na djela. Donio sam odluku da se legalnim sredstvima izborim za ono sto mi prapada a sto mi je otudjeno perfidnom politikom etnickog ciscenja koju je provodila (a i sada na izvjestan nacin provodi) vlast u manjem bosanskom entitetu. Svjestan sam da ta borba nece biti laka i da ce trajati dugo (svima nama su poznate metode kojem se tuzeni sluze), ali sam ubijedjen da je pravda na mojoj strani. Zbog toga sam poceo da prikupljam potrebnu dokumentaciju (ovdje se to zove legal research a moje radne kolege su eksperti upravo u toj oblasti), proucavam zakone i druge propise, te ostala dokumenta koja ce se koristiti u ovom procesu, ostvario sam ovdje u Americi kontakte (a planiram i nove) sa osobama pravne struke koje bi mogle biti zainteresirane da se ukljuce u ovaj proces (ako to bude potrebno), planiram i neke druge aktivnosti kojima cu pokusati animirati ne samo one koji bi mogli biti zainteresirani da se prikljuce akciji, vec i siru javnost, itd.
Prvi konkretan korak ce biti tuzba organima vlasti u manjem entitetu sa zahtjevom da se izvrse izmjene i dopune postojeceg zakona o penzijama manjeg entiteta kako bi se u njega ukljucili clanovi kojima bi se definiralo pravo na starosnu penziju za gradjane koji ne zadovoljavaju trenutno vazece zakonske uvjete a koji te uvjete nisu mogli ostvariti zbog politike etnickog ciscenja i nezakonitih otkaza kao elemenata tog akta. U slucaju da se politika etnickog ciscenja nije provodila, te da nije bilo nezakonitih otkaza prema osobama koje ni u jednom momentu i ni na koji nacin nisu krsile zakone (a da ne govorim o oruzanoj pobuni), te bi osobe kroz cijeli ratni i poratni period (uz napomenu da u samoj Banjaluci nije bilo ratnih dejstava), te u godinama poslije potpisivanja mirovnog sporazuma, ostvarile to pravo kao sto su ga ostvarile osobe koje su cijelo to vrijeme bile zaposlene. O detaljima ovih, kao i nekih drugih izmjena cu pisati jednom drugom prilikom kada mi vrijeme to dozvoli.
Iako je za podnosenje zahtjeva za izmjenu navedenog zakona dovoljno da to bude ucinjeno od strane jedne osobe, mnogo efektnije bi bilo kada bi takav zahtjev bio podnesen od grupe gradjana. Kada bi se u ovu aktivnost ukljucilo vise zainteresiranih, poslovi oko pripreme svega sto je potrebno bi se mogli rasporediti i vrijeme potrebno da se sve informacije prikupe, obrade i pripreme, bi se znatno skratilo. Ako bi se u ovu aktivnost ukljucili i neki od protjeranih pravnika (ili onih koji su zainteresirani da se jedne velika nepravda ispravi), stvari bi sigurno isle lakse zbog njihovog eventualnog poznavanja vazecih zakonskih propisa. Zbog toga ovom prilikom pozivam sve one koji su zainteresirani da se ukljuce u ovu aktivnost da se jave komentarima i prijedlozima, bilo ovdje na blogu, bilo na moj email komljeno@yahoo.com. Vjerojatno vam ne moram ponoviti onu staru, narodnu, “zajedno smo jaci”.
Nezainteresiranost protjeranih banjalucana da se izbore za svoja prava vjerojatno lezi u cinjenici da se vecina nakon protjerivanja snasla u novim domovinama pa im se 'ganjanje pravde' cini manje privlacnim, znajuci da za bilo kakav uspjeh treba uloziti jako puno napora (i novca), poznavajuci tehnike kojima se nove vlasti sluze da takve pokusaje osujete ili odgode, nadajuci se da ce oni koji traze pravdu u medjuvremenu odustati ili pomrijeti. Mozda za nezainteresiranost banjalucana ima uticaja i cinjenica da smo mi ‘dobro prosli’, kako neki od nas znaju reci. Dok su po drugim gradovima vrseni stravicni zlocini (ovih dana citam feljton o Prijedoru o kojem smo tokom rata imali veoma malo informacija), dotle su u gradu Banjaluci ubistva bila sporadicna, broj ubijenih je bio zanemariv u odnosu na druge bosanske gradove, ali su zato koristene druge metode zastrasivanja i prinude (crveni kombi, hapsenja na ulicama onih bez odgovarajucih ‘papira’, bacanje bombi na lokale, poslovne prostore i kuca nesrpskog stanovnistva, otpustanje s posla, rusenje bogomolja, organizirano iseljavanje itd), kako bi se nesrpsko stanovnistvo otjeralo iz grada. Tako danas imamo veliki broj banjalucana raseljenih diljem cijelog svijeta, koji zive relativno dobro (vecina mojih poznanika iz Rudi Cajaveca se uglavnom vrlo brzo zaposlila u struci i danas su cijenjeni strucnjaci u svojim novim radnim sredinama), i ne pokazuju veliki interes da se nepravda prema njima ispravi.
Jos od prvih dana moga dolaska u Ameriku imao sam prilike razgovarati sa ljudima iz pravne struke (radim na pravnom fakultetu pa ih srecem svakodnevno) koji su se interesirali za moju sudbinu, pa se tako razgovor cesto doticao situacije u Banjaluci i desavanjima u njoj koja su me dovela u Ameriku. Kroz te razgovore smo se doticali i ostalih tema, pa se cesto pricalo i organiziranoj pljacki protjeranih koristenjem razlicitih metoda, izmedju ostalog i ‘zakona’ usvojenih nakon zavrsetka rata.
Kroz te razgovore s ljudima od struke sam uvjeravan da postoje svi potrebni uvjeti da se vlast manjeg entitita tuzi za organizirano pljackanje protjeranih i da su sanse da se sudski proces dobije jako velike.
Danas cu se zadrzati samo na jednom segmentu te politike, penzijama, uz ogranicenje na samo jedan od njegovih clanova.
Sadasnja vlast u Banjaluci je usvojila “Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju” onako kako joj najvise odgovara, svjesno radeci protiv onih koji su devedesetih protjerani ili su otpusteni s posla prema nelegalnim odlukama donesenim od strane tadasnje vlasti. Prema trenutno vazecem zakonu, osoba mora imati najmanje 20 godina radnog staza da bi ostvarila pravo na starosnu penziju. Ako ovaj clan posmatramo u svjetlu politike etnickog ciscenja (koja je odavno dokazana mnogim presudama u Hagu), postavlja se pitanje sta je sa onima koji zbog te iste politike nisu mogli sakupiti potreban broj godina radnog staza, vec su, na primjer, proveli 5, 10, 15, 18, ili recimo 19,5 godina na radu? Kako se moglo dogoditi da se njihov doprinos u fond penzionog osiguranja ne racuna, da se istovremeno zanemaruje politika etnickog ciscenja koja im je onemogucila da navedeni uvjet ispune, dok se na drugoj strani osobe koje cak nisu bile zaposlene na prostoru manjeg entiteta istim zakonom nagradjuju priznavanjem staza u dvostrukom trajanju?
Da bih svoja pitanja potkrijepio cinjenicama, navescu samo par stavki iz pomenutog zakonu.
U sekciji 3. Poseban staz, clan 42., stoji slijedece:
“U poseban staz u dvostrukom trajanju racuna se:
1) Pripadniku oruzanih snaga bivse SFRJ – vrijeme ucesca u oruzanim sukobima na teritoriji Hrvatske, posle 17. avgusta 1990. godine.
….
3) Pripadniku Vojske i pripadniku Ministarstva unutrasnjih poslova bivse Republike Srpske Krajine – vrijeme ucesca u oruzanim sukobima na teritoriji bivse SFRJ posle 4. avgusta 1991. godine, pod uslovom da imaju prebivaliste na teritoriji Republike.
4) Gradjaninu Republike – vrijeme ucesca u antifasistickoj i oslobodilackoj borbi tokom 20. vijeka kao pripadniku srpske, crnogorske, Vojske u otadzbini i Jugoslavenske vojske."
Ako zanemarimo nepismenost tvoraca zakona (mijesanje ekavice i ijekavice), interesantna su slijedeca zapazanja:
- Kako je to definirano stavom 1), pravo na staz u dvostrukom trajanju ima svaki pripadnik oruzanih snaga bivse SFRJ bez obzira gdje trenutno zivi: jedini uvjet je da je ratovao na teritoriju Hrvatske, dakle druge suverene drzave. Oni koji su ratovali u Sloveniji se ne racunaju, a isto tako ni oni koji su ratovali u Bosni. Za one u Bosni mogu naci objasnjenje (vojska bivse SFRJ ‘nije bila ukljucena’ u ratne sukobe u Bosni pa se tako ona u tom stavu ne pominje, a Slovenija i onako nije bila interesantna za one koji su imali neke druge planove). Na receno bi jos trebalo dodati da ovaj clan jasno govori cija je vojska bivse SFRJ, u koju smo se zaklinjali, bila.
- Pravo na staz u dvostrukom trajanju imaju i pripadnici vojske i milicije bivse Republike Srpske Krajine, iako se ratna dejstva ne ogranicavaju samo na Hrvatsku. Dakle, radi se o osobama iz druge suverene drzave (Hrvatske) koja su svoje pravo stekli samom cinjenicom da su se borili protiv neprijatelja (znamo o kome se radi), bez obzira sto je poznato da su upravo oni digli oruzanu pobunu protiv legalno izabrane vlasti drzave u kojoj su bili nastanjeni.
- Cetvrti clan je jos interesantiji jer on daje pravo na staz u dvostrukom trajanju pripadnicima “srpske, crnogorske i Vojske u otadzbini” za vrijeme drugog svjetskog rata a dobro znamo o kome se ovdje radi i pod kojim imenom su mnogo, mnogo poznatiji.
Ako, dakle, sumiram gore navedeno, pravo na penziju, izmedju ostalih, imaju oni kojima je glavni posao bio ubijanje drugih, kojima ‘radno mjesto’ cak nije bilo na prostorima ‘Republike’, i koji, naravno za taj ‘posao’ nisu uplatili ni dinar doprinosa u penzioni fond, dok onih koji su veliki dio svoga zivota vrijedno radili i nisu bili ukljuceni u nikakve sukobe, niti su bili uzroci tih sukoba, nema nigdje.
Ako malo pazljivije citamo neke od ovih clanova, i ako ovaj clan zakona posmatramo sa strane ljudskih prava, oni koji nisu ucestovali niti su bili razlog za sukobe (tu prvenstveno mislim na protjerane banjalucane i one koji su ostali u gradu a koji su otpusteni s posla devedesetih pod poznatim uvjetima) su diskriminirani samo zbog toga sto su pripadnici druge nacije.
Dok se ovih dana najavljuju tuzbe na svim stranama (uskoro ocekujem, a cemu sam jos davno pisao, da ce sarajlije uskoro biti tuzene sto su bile bombardirane vise od cetiri godine iz oruzja koja su placena njihovim radom), dotle banjalucana nema nigdje. Mi koji smo protjerani iz grada dobro planiranim metodama (koje se mogu porediti s onima primjenjenim prema Zidovima za vrijeme Hitlera), za sto postoje mnogobrojni dokazi (od rjesenja kojima se osobe otpustaju s posla jer se clan familije nije javio na mobilizaciju proglasenu od samoproglasene vlasti dok je zvanicno izabrana vlast tu istu mobilizaciju proglasila nelegalnom, do mnogobrojnih presuda suda za ratne zlocine u Hagu kojima su na dugogodisnje zatvorske kazne osudjeni bas oni iz te iste vlasti, okrivljeni za ratne zlocine, etnicko ciscenje i genocid), mirimo se s tom cinjenicom kao da je to nesto najnormalnije. Vjerujem da je u novijoj historiji covjecanstva veoma malo slucajeva u kojima se zrtve mire s tom ulogom i ne pokusavaju da urade nista kako bi se zlocin prema njima makar ublazio. Mi, banjalucani, imamo sve adute u svojim rukama i samo je potrebno da se organiziramo i da dobijemo ono sto nam po svim normalnim zakonima pripada.
Ako pratite novosti iz starog kraja, mogli ste primijetiti da je druga strana veoma organizirana, aktivna i uporna i da na razne nacine nastoji da se izbori za svoja prava, ako bismo ih tako mogli nazvati. Prije par nedelja je objavljena vijest da ce Srbi iz Hrvatske (cija se sudbina ne moze porediti s nasom jer su mnogi od njih aktivno ucestvovali u oruzanoj pobuni protiv legalne vlasti) moci otkupiti svoje stanove iako su po sadasnjim hrvatskim zakonima to pravo davno izgubili. Hrvatska ce biti primorana da izvrsi izmjene zakona kako bi se to moglo sprovesti.
Isto tako je ovih dana aktualne vijest o presudi suda u Strazburu koji je donio presudu u korist oficira bivse JNA kojom se nalaze aktualnoj vlasti u Sarajevu da mu isplati odstetu za stan koji je nakon rata dodijeljen drugom. Iako se ni ovaj slucaj ne moze porediti sa sudbinom banjalucana (zna se ko je bormbardirao Sarajevo i kolike su nevine zrtve izgubile zivote tokom cetiri godine bombardiranja, a isto tako se zna kako su protjerani banjalucani prosli), ova odluka je jos jedan razlog vise da i mi trazimo svoja prava.
Zbog svega gore recenog (a spomenuo sam samo jedan mali segment), odlucio sam da sa praznih rijeci predjem na djela. Donio sam odluku da se legalnim sredstvima izborim za ono sto mi prapada a sto mi je otudjeno perfidnom politikom etnickog ciscenja koju je provodila (a i sada na izvjestan nacin provodi) vlast u manjem bosanskom entitetu. Svjestan sam da ta borba nece biti laka i da ce trajati dugo (svima nama su poznate metode kojem se tuzeni sluze), ali sam ubijedjen da je pravda na mojoj strani. Zbog toga sam poceo da prikupljam potrebnu dokumentaciju (ovdje se to zove legal research a moje radne kolege su eksperti upravo u toj oblasti), proucavam zakone i druge propise, te ostala dokumenta koja ce se koristiti u ovom procesu, ostvario sam ovdje u Americi kontakte (a planiram i nove) sa osobama pravne struke koje bi mogle biti zainteresirane da se ukljuce u ovaj proces (ako to bude potrebno), planiram i neke druge aktivnosti kojima cu pokusati animirati ne samo one koji bi mogli biti zainteresirani da se prikljuce akciji, vec i siru javnost, itd.
Prvi konkretan korak ce biti tuzba organima vlasti u manjem entitetu sa zahtjevom da se izvrse izmjene i dopune postojeceg zakona o penzijama manjeg entiteta kako bi se u njega ukljucili clanovi kojima bi se definiralo pravo na starosnu penziju za gradjane koji ne zadovoljavaju trenutno vazece zakonske uvjete a koji te uvjete nisu mogli ostvariti zbog politike etnickog ciscenja i nezakonitih otkaza kao elemenata tog akta. U slucaju da se politika etnickog ciscenja nije provodila, te da nije bilo nezakonitih otkaza prema osobama koje ni u jednom momentu i ni na koji nacin nisu krsile zakone (a da ne govorim o oruzanoj pobuni), te bi osobe kroz cijeli ratni i poratni period (uz napomenu da u samoj Banjaluci nije bilo ratnih dejstava), te u godinama poslije potpisivanja mirovnog sporazuma, ostvarile to pravo kao sto su ga ostvarile osobe koje su cijelo to vrijeme bile zaposlene. O detaljima ovih, kao i nekih drugih izmjena cu pisati jednom drugom prilikom kada mi vrijeme to dozvoli.
Iako je za podnosenje zahtjeva za izmjenu navedenog zakona dovoljno da to bude ucinjeno od strane jedne osobe, mnogo efektnije bi bilo kada bi takav zahtjev bio podnesen od grupe gradjana. Kada bi se u ovu aktivnost ukljucilo vise zainteresiranih, poslovi oko pripreme svega sto je potrebno bi se mogli rasporediti i vrijeme potrebno da se sve informacije prikupe, obrade i pripreme, bi se znatno skratilo. Ako bi se u ovu aktivnost ukljucili i neki od protjeranih pravnika (ili onih koji su zainteresirani da se jedne velika nepravda ispravi), stvari bi sigurno isle lakse zbog njihovog eventualnog poznavanja vazecih zakonskih propisa. Zbog toga ovom prilikom pozivam sve one koji su zainteresirani da se ukljuce u ovu aktivnost da se jave komentarima i prijedlozima, bilo ovdje na blogu, bilo na moj email komljeno@yahoo.com. Vjerojatno vam ne moram ponoviti onu staru, narodnu, “zajedno smo jaci”.
posted by co | 11:22 PM
15 Comments:
Postovani gosp.CO,
Vasu akciju bi trebalo da podrze svi prognani Banjalucani.Zakon koji ste vi citirali je u suprotnosti i sa Ustavom BiH-a i sa tzv.Dejtonom...(njega su pisali sigurno savjetnici SANU-a)...
Banjalucanin
Kopiram dio teksta:
'Prvi konkretan korak ce biti tuzba organima vlasti u manjem entitetu sa zahtjevom da se izvrse izmjene i dopune postojeceg zakona o penzijama manjeg entiteta kako bi se u njega ukljucili clanovi kojima bi se definiralo pravo na starosnu penziju za gradjane koji ne zadovoljavaju trenutno vazece zakonske uvjete a koji te uvjete nisu mogli ostvariti zbog politike etnickog ciscenja i nezakonitih otkaza kao elemenata tog akta.'
Podrzavam predlog, uz jedno 'ali':
S obzirom da ima razlika u Zakonu u Federaciji i RS-u, predlazem da objedinimo tuzbu, pa da Zakon bude jednak za Bosnu i Hercegovinu!
Bosna i Herc. je cjelina.
(Svi podaci su opet centralizovani kao sto su i bili, tj. nalaze se u Sarajevu)
P.S.
Molim linkove u vezi Zakona.
Kristina
Dragi blogeri
Evo me u Sarajevu.Juce sam stigla sa komsijama Slovencima.Kola smo ostavili u Sibeniku jer moj brat dolazi iz Berlina na odmor od 18 dana.Ja sam bila u Banja Luci 12 dana i sutra ponovo idemo sa Slovencima.Prenocit ce jedno vece kod nas i nastavljaju za Sloveniju.Opet me nece biti desetak dana na blogu.Pozdravljam Canka i njegov blog.Ovom prilogu zelim dodati da se U RS ne moze zamrznuti tel vec se mora svaki mjesec placati.I ovo djeluje kao "Usluga" dijaspori da se sto vise novca oduzme ako su vratili imovinu ali povremeno dolaze.
Ja mislim da ovaj Coov tekst ima jako puno smisla, pogotovo sto Kristinin komentar daje i prave upute.Svi podatci su centralizovani u Sarajevu i ja ne znam broja koliko sam tih dokumenata izvadila raznim ljudima.Sve se da iz listinga utvrditi ko je , kad i koliko negdje radio.I dalje mi nece biti tesko kome god zatreba kad sam u Sarajevu.Mislim da to ne treba propustati iz moralnih razloga.A i niko ne zna sta smisljaju svjetske glave protiv malog svijeta pa da jednom to ostanu jedini prihodi nasim generacijama.
To je moj trenutni stav a i ne treba puniti lopovske kese posteno zaradjenim novcem.
Ja gdje god mogu odricem se svakog luksuza ako je na tudju korist donesen nepostenim zakonima.Tako je i sa tel i internetom.
Zelim vam malo vise razmisljanja o buducnosti a manje sopinga jer u ovim godinama se tek shvata koliko je sve to promasen nacin zivota.Tome nevjerovatno puno pomaze duzi period boravka na selu i stopis se sa prirodom i uzivas.
Mozda ce te razumjeti mozda necete ali meni je stalno u mislima onaj stos u pitanju "kakva je razlika izmedju Bosanca i Hercegovca" Odgovor je.. "Hercegovac pocne misliti kad se rodi a Bosanac kad mu umre babo".Vrlo cesto bude prekasno.
Nosim pozitivne utiske o ponasanju raznog administrativnog osoblja priliko prijave imovine.Ljudi prepoznaju da smo oni koji se vracaju Banja Luci i rado pomazu.Bar to mogu i niko im to ne moze zabraniti.O tome cu pisati kad se vratim.
Puno pozdrava Saima
Svaka cast svima koji su tuzili!
--------
Грађани од БиХ потражују око два милиона марака
Datum: 27.08.2010 22:00
Autor: Свјетлана Тадић
БAЊAЛУКA - Грађани БиХ су за првих шест мјесеци ове године подигли 380 тужби против државе БиХ Европском суду за људска права у Стразбуру за кршење својих права, а на основу 22 апликације које је Суд већ доставио, износ одштете која би требало да се исплати подносиоцима је око два милиона марака.
БиХ је достављено 12 предмета који се односе на извршење пресуда Европског суда у којима је утврђено да је БиХ починила повреду одредби Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, стоји у полугодишњем Извјештају о раду заступника Савјета министара БиХ пред Европским судом за људска права.
Заступник Савјета министара пред Европским судом за људска права Моника Мијић рекла је "Гласу Српске" да се број апликација поднесених против БиХ од 2004. године константно повећава.
- Међутим, у првој половини 2010. године Суд је послије доношења пилот пресуде у "предмету Суљагић против БиХ", одбацио око 1.250 апликација које се тичу старе девизне штедње - рекла је Мијићева и додала да се пред Судом тренутно води око 1.200 поступака против БиХ, а од тог броја 95 их је до сада достављено БиХ на очитовање и заступање.
Додала је да је од укупног броја достављених апликација, од августа 2004. до краја јуна 2010. године ријешено 78, а Суд је донио 13 одлука и 14 пресуда.
Предмети који су у поступку рјешавања су "Есма Палић против БиХ", гдје се потражује правична надокнада од 8.837 марака, "Ђокић против БиХ" гдје је Суд донио пресуду која још није постала коначна и у којој је Суд досудио апликанту правичну надокнаду од 127.520 марака. Осим тога, у предмету "Зечевић и четири друга против БиХ" тражи се надокнада од 200.000 марака, "Aлишић и други против БиХ" 185.870 марака, а у предмету "Ненад Јешић против БиХ" 11.655 марака и надокнада коју оштећени траже у предмету "Хаџић и Суљић против БиХ" износи 1.569.081 марку.
Aпликанти нису прецизирали износ потраживања на име правичне надокнаде у предметима "Муртић и Ћеримовић против БиХ", "Aл Хусин Имад (Aбу Хамза) против БиХ", "Богмис против БиХ", "Aл Ханцхи против БиХ", "Шекеровић и Пашалић против БиХ", "Дестилација а.д. против БиХ", "Aлибашић Јусуф против БиХ" и "Aлмир Јашаревић против БиХ".
Повреде права које су утврђене у досадашњим пресудама против БиХ најчешће су неизвршење домаћих судских пресуда, укључујући посебно одлуке Уставног суда БиХ и бившег Дома за људска права. Поред тога, ту је проблем отклањања дискриминације из пензијског законодавства, када је ријеч о пензионерима који пензију примају из РС а повратници су у ФБиХ, проблем што се онима који се не изјасне као припадници једног од три конститутивна народа не дозвољава да буду бирани за Предсједништво БиХ и Дом народа ПС БиХ.
- Права су повријеђена и усљед одредби Федералног закона који онемогућава поврат војног стана онима који су га ваљано откупили - наводи се у Извјештају заступника и додаје да се оно што узрокује повреде права мора хитно отклонити, како не би долазило до нових тужби против БиХ.
До сада је БиХ, по основу извршења пресуда Европског суда за људска права у Стразбуру, исплатила око 2.252.890 марака одштете.
Протјеривање
Од 22 апликације које су достављене БиХ, три се односе на жалбе апликаната да не буду протјерани из БиХ у Сирију, Камерун и Тунис. У питању су жалбе Aл Хусеин Имада (Aбу Хамзе), Jean Marc Bogmpisa, Al Hanchi Ammara.
Повреде права које се најчешће наводе у апликацијама су: повреда права на живот, слободу и безбједност, права на приступ суду и правично суђење, права на мирно коришћење имовине, забрану мучења, злостављања и нељудског поступањa.
======
KR
Svaka cast onima sto su imali snage da tuzze;
http://www.glassrpske.com/vijest/2/novosti/44732/cir/Gradjani-od-BiH-potrazuju-oko-dva-miliona-maraka.html
Kr.
I ja sam se prije nekoliko dana vratila iz Gradca,ali nikako od sina nisam mogla doći do kompjutera.
Potpuno se slažem sa Coovom idejom da smo zajedno jaći i da treba nešto poduzeti u vezi penzija i tužbe u vezi gubljenja staža.Slućaj moga muža je specifićan-bio je 18 mjeseci na radnoj obavezi na smetljištu KBCa.Taj staž bi trebalo priznati duplo ,da je pravde.Kada smo došli u Hrvatsku radio je 2 godine na "crno" i sada kada je bolestan(od teškog rada)nedostaje mu staža za penziju ( godina dana).Zna li neko imali pravnog lijeka za priznavanje RADNE OBAVEZE u radni staž.
Ja sam izgubila 10 godina radnog staža, jer sam u borbi za opstanak toliko radila "na crno".Ako netko zna nešto što bi moglo pomoći mome mužu u rješavanju njegovog problema neka javi.Uz pozdrave Enisa
U vezi staza i radne obaveze 'ima nessto', ali je najbolje zovnuti PIO u B.Luci i dobiti pravu informaciju.
Pozdrav,
KR
Za gdju Enisu:
--Ne vjerujem da ce ikada PIO tzv RS priznati ukradeni staz.Meni su ukrali 12 godina,a kada sam ih pitao prije 2 godine rekli su mi:"Niste se zalili na vrijeme na Rj.o otkazu...(a ja ga nisam ni dobio-da ne bi bilo tragova o njihovoj diskriminicaji.Ali je paradoksalno:priznali su mi pravo na otpremninu ,ali mi jos nisu isplatili,iako sam zahtjev podnio prije 18 mj.2 dana i 5 sati...Uvijek mi kazu nema para)......Para ima za dvorce ivelike nebodere tzv.Republickih organa...i za penzije generala Draze...itd.Osim toga mudraci i kriminalci -sastavljaci tzv.Dejtonsko ustava nisu se uopce brinuli za protjerane ,kao sto se za protjerane ne brine ni tzv..dijaspora...
uz postovanje
Banjalucanin
Pljacka koja je planski provedena devedesetih u nasem gradu zadire u mnoge pore nasih zivota. Nesto od opljackanog je vraceno pod pritiskom medjunarodne zajednice (na primjer, stanovi, kuce, itd, iako i tu sav povrat nije izvrsen zbog vremenskih ogranicenja koja su kostala one koji na vrijeme nisu predali molbe za povrat imovine), a dosta toga je ostalo nerijeseno jer na prvi pogled nije vidljivo o cemu se radi.
Jedan od primjera je upravo ovaj koji spominje Enisa. Ljudi su radili sve do trenutka dok nisu protjerani a njihov minuli rad sada ‘jedu’ drugi. Sviako od nas poznajemo svoje radne kolege, poznanike i prijatelje, koji su radili cijeli ratni period (vecina sve do danasnjih dana) i koji su sada u situaciji da prema trenutno vazecim zakonskim propisima imaju pravo na starosnu penziju. Cak ima prilican broj onih koji su Banjaluku napustili nakon zavrsetka rata (zbog razno-raznih razloga) i koji su za vrijeme od 91. do odlaska nakupili dovoljan broj godina koji im omogucava da dobiju starosnu penziju kada ostvare ostale uvjete. Pitam se, sta je sa onima koji su nezakonito otpustani s posla i koji nisu bili u prilici da napune 20 godina radnog staza? Gdje je njihov minuli rad? Kako je moguce da i njihova situacija nije zakonom regulirana? Sta je sa onim koji su za vrijeme rata bili na radnoj obaveze? Da li je netko (ondasnja vlast) uplacivala penzioni doprinos za njih kao sto je to ‘radila’ za one koji su ratovali, cak u drugom svjetskom ratu, cak na strani Nijemaca! (bilo bi interesantno provjeriti dokumentaciju u odgovarajucim sluzbama da vidimo o kojim se uplatama radi!!!) Zasto se njihov rad ne racuna u penzioni staz? …
Ocigledno je da se ovdje radi o namjernim ‘propustima’ sadasnje vlasti koja je i na ovaj nacin jos jednom pokazala o cemu se radi. U bilo kojoj civiliziranoj zemlji na svijetu se ovakvi propusti ne bi mogli desiti ili ako su se vec desilo, ovakvi propusti bi se vec odavno ispravili, samo to kod nas nije slucaj. Za ovakvo stanje u velikoj mjeri i mi sami snosimo odgovornost jer malo je onih koji se bune pa to onima na vlasti samo olaksava posao.
Prateci sta se desava u starom kraju poznata mi je situacija o mnogim tuzbama i rjesenjima donesenim po njima, i siguran sam da ce vecina presuda morati biti izvrsena. Analizirajuci nasu situaciju, siguran sam da imamo sve argumente u rukama i da nema sumnje da mozemo ostvariti nasa prava. Samo se neko mora angazirati i cijelu stvar pokrenuti s mrtve tacke jer sadasnja vlast sama nikada nece prizanti svoju gresku (ili namjere). Nas banjalucki problem je da svi cekamo da to netko drugi ucini za nas. Na ovaj moj prilog se javilo tek nekoliko osoba koje su razumjele o cemu se radi i koje su se ponudile da se angaziraju kako bi pokrenuli akciju za ostvarivanje nasih prava. Ja kao pojedinac nemam dovoljno slobodnog vremena koje bi posvetio samo ovoj akciji ali od namjere ne odustajem. Meni koji sam imao srecu da sam vrlo brzo nasao posao u struci u zemlji u kojoj se ona dobro placa, 100-200 maraka penzije ne znace mnogo (njom ne mogu platiti ni mjesecne troskove za benzin), ali u zivotu postoje principi od kojih se ne treba odustajati. Medjutim, mnogo je onih koji nisu bili iste srece, koji jedva sastavljaju kraj s krajem, i koji ma je svaki dinar dragocjen, a prema vazecim propisama nemaju pravo na penziju. Zbog takvih se vrijedi boriti i istrajati u toj borbi jer ce sadasnja vlast manjeg entiteta korisitit sve moguce taktike da taj novac zadrzi za sebe.
O akciji da se vrati oteto onima koji nisu nicim izazvali rat na onim nasim krajevima cu jos pisati. Htio bih samo da pojasnim da su moje aktivnosti usmjerene na izmjene penzionog zakona u manjem entitetu kako bi se u njega ugradile odredbe koje bi definirale pravo na starosnu penziju za one koji ne zadovoljavaju minimalne kriterije po sadasnjem zakonu (na primjer, onaj od 20 godina radnog staza) i odredbe koje bi definirale na koji bi se nacin racunale godine od momenta nezakonskih otkaza, odnosno progona, te godine rada provedene na ‘radnim obavezama’ (znamo o cemu se radi). Naravno da bi se u svemu ovome izmjenile odredbe koje definiraju rokove za podnosenje zahtjeva jer gornje izmjene mijenjaju mnogo toga sustinskog.
Da ponovim, zbog drugih (radnih) obaveza nemam vremena da se ovome o cemu pisem posvetim ‘punim plucima’ a i u mom slucaju imam jos par godina do penzije pa se ne zurim. Medjutim, bilo bi mi drago kada bi se vise zainteresiarih ukljucilo u aktivnosti jer se tada posao moze rasporediti. Evo, bilo bi lijepo kada bi mi se Banjalucanin javio direktno na email (komljeno@yahoo.com) ako je spreman na ozbiljan rad.
I jos jedna napomena, iako bi iz mog pisanja to trebalo biti jasno. Moja akcija nije uperena protiv niti jedne nacije, vec bi kao rezultat trebala doprinijeti da se nepravde bar malo isprave. Licno poznajem osobe sve tri nacionalnosti koji su u nasem gradu izgubili posao jer nisu htjeli prihvatiti politiku tadasnjih vlasti.
za Banjalucanina
(sto ga boli stomak)
Stalno se zalite po raznim blogovima, a nigdje ne pisete sta ste sami poduzeli i naucili (pa da i nama kazete i prosirite nassa znanja) za ovo vrijeme.
Nigdje ne pisete konkretno naziv institucije koja vam je 'nesto' priznala, dobili ste Rjesenje -- od koga???,
i uopste, imate li Vi adresu u B.Luci na koju dolazi posta za Vas?
Zasto gospodine ne platite advokata i to sve izganjate?
Ovaj blog ne moze izganjati Vasse pravo, to morate sami ganjati.
Kojih 12 godina staza Vam je ukradeno?
Kako to da Vi imate 'Nekog staza koji nema veze sa nasim nesretnim ratom?'
Svuda ste nejasni u nekim svojim zahtjevima i kritikama.
Na svim blogovima ste dobili korisne savjete kako, gdje i kuda, a sta ste poduzeli?
Samo se tuzzakate nama, de poduzmite konkretne korake vec jednom!
Kristina
Moze li se dobiti tacna adresa Suda za ljudska prava u Strazburu?
Zna li netko da li se zakasnilo za podnosenje tuzbe?
Moze li netko dati neku formu pisma/zalbe, pa da pissemo i mi sudu u Strazburu?
pozdrav,
Kristina
evo link koji sam pronasla (jos nisam procitala uputstvo)
http://www.lawinitiative.com/Srpski/Dokumenti/Evropski%20sud%20za%20ljudska%20prava%20u%20Strazburu.htm
Kr.
Za gdju Kristinu:
Mene ne boli stomak
niti me je ikada bolio.To su izmislili bivsi partijski cenzori.Oni vole da izvrcu istinu i olajavaju nevine ljude ..(izraz olajavanje je upotrijebio Eugen Kumicic
kao najbolji izraz za tracanje-u svom izvrsnom romanu"Gospodja Sabina"...)
Vi gospodjo pausalno tumacite moje rijeci,pa se ne mislim vise javljati na ovom blogu.Ne javljam se vise na bilokojem bl.blogu,vec sada saljem priloge i diskutujem na www.anghkor.com(tajlandski historijski blog)
uz pozdrav
banjalucanin
Moje relativno kratko blogersko iskustvo od godinu i nesto, govori mi da su muskarci puno osjetljivija bica od zena. Pa kako biste se Vi Banjalicaninu borili za ovo sto predlaze Co kad Vas jedan komentar izbaci iz cipela ? Prikljucite se i suradjujte konstruktivno ako Vas zanima ova tema ili nesto drugo.
Luce Mala
Post a Comment
<< Home