Kemina sjećanja - događaji u komšiluku

Panorama Gornjeg Šehera

Gornji Šeher je bio gotovo potpuno muslimanski kraj. U cijelom kraju, a tu spadaju njegovi dijelovi koji su se zvali Šeher, Ilidža, Grab, Tabaci, Sitari jedni i drugi, te Turbe, bila je samo jedan katolička familija. Tu je poslije drugogo svjetskog rata ostao čovjek iz Austrije, zvao se Goldbaher. Imao je dvije kćerke i kafanu. Kada je on umro, ostala je njegova žena i kćerke, oni su to iznajmljivali i to je radilo. Drugi niko nije bio. Sve ostalo su bili Muslimani.

Kada su problemi počeli početko devedesetih, mislim da je u gradu bilo manje problema nego u njegovoj okolini. Na primjer, mi iz Šehera nismo nikuda išli. Nismo smjeli. Kod Alibabe, s jedne strane, i na Ilidži, s druge, su bili vojni punktovi i ako se pojavi bilo koji muškarac, oni ga pokupe. Ako si dolazio iz grada ili Novoselije pa htio preći na drugu stranu, morao si stati kod punkta. Isto tako i mi ako smo htjeli preći preko mosta kod motela.  Ako si išao iz Male Čaršije ili pak putem sa Šehitluka, morao si stati kod punkta kod Alibabe. Na po' Tvornice obuće je bio ogroman mitraljez s vrećama pijeska okolo, okrenut prema nama. Gore ispod Šehitluka, na obali, u Trokinoj livadi, (mi smo to zvali Karaula), postavljen mitraljez. Ja sa svog prozora gledam direktno u taj mitraljez. I šta sada da ti očekuješ?

U komšiluku se početkom devedesetih svašta događalo. Neki od događaja su skoro za nevjerovati.

Na sredini Vrbase je bila sedra prečnika jedno pet-šest metara. Da bi došao do te sedre, ja ovako visok moram dignuti gaće da se ne pokvase. Voda je, da oprostiš, skoro do muda. Da se ne pokvasiš, dobro podigneš gaće i ideš na prstima. Jednom ćemo Rizo Mušić, Enko Džanić i ja ići uveče hvatati ribu. Mislimo, hajde da uhvatimo koju ribu jer gotovo da nemaš šta jesti. Već je bio septembar mjesec, postalo hladno. Mi smo prešli na tu sedru i tu sjedili. Zabacili ribenjake, čekamo hoće'l se šta javiti ili neće, kada počeše oko nas fijukati meci. Znaš onaj zvuk kada se metak zabije u vodu? Ko iz filmova. Neko nas je vjerojatno skužio s Jajačke stijene. Mi smo pobacali ribenjake i pobjegli gore na uličicu. Kada smo konačno stali onako prestrašeni, nismo par minuta ništa govorili a onda smo se počeli smijati. Gledamo jedan u drugoga i niko od nas nije mokar. Kako smo mi preletili preko vode a niko od nas nije mokar? Shvataš, kako možeš preletiti preko vode a da budeš suv? Što ti je strah i panika! Čak smo se počeli šaliti. Kažemo da smo išli po vodi. Nismo uopšte gazili! K'o Isus. Jednom sam gledao neki američki film kako neko ide po vodi. E tako smo i mi. To sada izgleda smiješno ali bilo je tako.

Jednom smo imali nekakvu bombu, neko je držao u džepu i stražarili smo u ulici ali kada naiđe vojno vozilo da znaš kako smo skakali preko ograda i bježali, da nas ne bi pohvatali.

Jednom prilikom su kod nas u komšiluku Džanići na divlje otvorili kafanu u toku rata. Nije to bila neka kafana. Dok se još imalo nešto para mi se tu skupimo, nešto se i popije, sjedilo se tu. Jednog dana neki taksista sa Bukvaleka je doveo pinzgauera (bilo je to u ono vrijeme kada su iz Splita dovlačili tenkove), i tu ga parkirao. Mi smo se došuljali do tog pinzgauera i klepili nekoliko zolja, ali pošto smo se bojali da bi ih neko mogao naći, zakopali smo ih ispod Šehitluka. Ako bi ih našli, pobili bi nas sviju. Drugo mi ništa nismo imali. Ništa! Niti je bilo ko šta pokušavao. Pogotovo kada su počeli pretraživati kuće da nađu oružje.

Uveče gotovo niko nije mogao spavati pa smo se sakupljali na ulici. Noću bi oni zapucali odozgo, bilo je strašno i niko oka nije mogao sklopiti. Pitam se ZAŠTO? Zašto su navalili baš na nas u Šeheru? Niko od nas nikome nije ništa nažao učinio! Niko od nas nije metka isplaio!