Bit će velikog belaja

Kemo na "zadatku" ovih dana
negdje u okolini Jacksonville-a

Kemina priča o izlasku iz Banjaluke, objavljena nedavno u nekoliko nastavaka, je izazvala prilično interesiranje posjetilaca bloga. Bilo je i onih koji su sugerirali da bi Kemo trebao svoju priču staviti na papir, da sve uokviri u knjigu koja bi na taj način ostala kao svjedočenje o sudbinama mnogih koji su se iznenada našli u situaciji da se moraju boriti za život, ne shvaćajući šta ih je zapravo snašlo. Slažem se s njima jer vjerujem da bi Kemina kazivanja o životu u Gornjem Šeheru, njegovom putu do Amerike i životu u novoj domovini bila interesantna za mnoge. Da li će se to dogoditi, ne znam. Većina nas smatra da naš život nije vrijedan zapisivanja i u tome griješimo. Svaka naša zapisana riječ je veliki doprinos razumijevanju situacije u Banjaluci od kraja osamdesetih i dalje i siguran sam da će njena važnost rasti svakom proteklom godinom jer nas je sve manje i manje.

Iz mog razgovora s Kemom ostalo je još toga neobjavljenog. Preslušao sam snimak ponovo i od onoga što je ostalo pripremio ovaj prilog koji govori o sredine u kojoj je odrastao, njegovoj familiji i kući, nekim događajima koji su uticali na njegov život a i živote mnogih drugih iz našeg grada.

Evo šta mi je Kemo govorio:

O situaciji na poslu

Interesantno je bilo ponašanje mojih radnih kolega. Na primjer, Zoran Jovanović, viši tehničar, dolazio je svaki dan u moju kancelariju i raspitivao se šta se u Šeheru dešava. Pitam se zašto mu je Gornji Šeher bio toliko interesantan?

Novo Dragičević, isto tako tehničar, bio pomoćni fudbalski sudija, je pjenio. Javio se u vojsku dobrovoljno. U njegovoj jedinici je major bio Musliman i on nije htio da bude tamo. Vratio se na posao ali je kasnije otišao oponovo. Sve su to za mene bila neka čudna ponašanja.

Još jedan veoma interesantan detalj. 

Sa Novo sam se družio. Njegovi su iz Piskavice. Njegov otac Stole i mati mu Beba su u Piskavici imali veliko imanje. Imali su šljive i ja sam išao kod njih i kupio šljive da bih pravio rakiju. Stole je negdje gore u Rudarskoj držao neku radnju, bio poslovođa. Napravio sebi kuću u Bojića Hanu. Novo je imao stan od bolnice. Godinu i pol dana je pred rat. Rata još uopšte nema. Marković je na vlasti, istom došao. Odlična situacija. Ja išao u Austriju i kupovao auto dijelove za one Markovićeve pare. Dolazim na austrijsku granicu, pokažem naš pasoš, niko me ne pita, idem dalje bez problema.

Jednog dana sretnem ja Stolu, Novinog oca, na Tržnici. Izpozdravljamo se nas dvojica, malo popričamo i on meni kaže.

 „A što češ ti ovdje? Ti si dobar majstor, što ne ideš u Austriju, Njemačku raditi?“

 A meni je fino u Banjaluci, ne ide mi se nikuda. Sa svojom rajom sam, familijom. Ovo što zarađujem ovdje, meni je dobro. Radio sam u preduzeću, radio kod kuće na crno i meni bilo odlično. Nije me interesovao zapad. Mogao sam fino živjeti, ja i žena. Napravio sebi kuću, imao auto, išlo se na more, išlo se štokuda, bilo mi lijepo.

“Kemo“, kaže ti on meni. „Ne znaš ti, ali se belaj sprema“.

Čuj, belaj se sprema! Niko belaj ne spominje. Ni na televiziji nema belaja.

„Bogami“, kaže on „eno kod nas su nekakvi dolazili iz opštenarodne odbrane i zaštite i tjerali i one stare snaše da pucaju, da vježbaju“.

Bila je to 88. Nema rata, nema ništa. Niko ne spominje. Čak ni Milošević nije bio ono.

„Bit će veliki belaj, ja ti kažem. Ja to znam.“

Meni je to čudno bilo jer nema nikakvog pojma o ratu. A kako je to znao. Već su dolazili i obučavali raju po selima. 

A mi nismo znali ništa.

Nastavit će se...