Jos malo sjecanja na Dom kulture

Prilog o Domu kulture u Banjaluci evocira i vraca film unazad. Dogadjaji koji su se urezali u pamcenje jer su nam puno znacili u to vrijeme i u nekim, samo nama vaznim okolnostima. Ne znam tacno ko je svirao kad sam ja pocela ici na plesove ali mogu reci da je Co u pravu kad kaze da su tamo pocele mnoge ljubavi. I meni se to desilo.

U to neko «nase » vrijeme to je zaista bio hram kulture. Koncerti, izlozbe, predavanja….  

Izlozba fotografije Press photo, koja se postavlja u nekoliko odabranih gradova svijeta, bila je jednom postavljena u Domu kulture u Banjaluci.

U Domu kulture sam se prvi put upoznala sa tehnikom tkanja. Uciteljica je bila Dika Berber, majka poznatih slikara Mersada i Omera. Ona je koristila vunu, pravila velike tapiserije prema crtezima svoga sina Mersada. Imala je veliki tkalacki stan u jednoj od odaja Doma kulture i dolazilo je nas je cetiri ili pet ucenika. Sjecam se jedne apotekarice iz Titanika i jos nekoliko mladjih cura. Dika Berber je cesto s ponosom naglasavala da ne postoji crtez koji ce njen sin nacrtati a da ga ona ne  moze otkati.

Izvan svih ostalih dogadjaja vezanih za Dom kulture ima jedan o kojem sam odlucila da pisem pa cu cuvati ovaj list da me podsjeti ako kad zaboravim.

Rano djetinjstvo sam provela u ciganluku sve do petog razreda osnovne skole. Znala sam sve coskove i sve kuce od rebrovackog mosta pa do centra grada. Znala sam sve terene na obalama Vrbasa s obe strane od Halilovca do rebrovackog mosta. I onda se desilo preselenje iz male kuce gdje su voda i klozet bili u dvoristu u novi lijepi stan sa kupatilom i toplom vodom. Velika promjena na bolje, za mene je to bila tragedija. Moj svijet se potpuno srusio.

Preselili smo se na Caire, na Vrbas se smjelo ici samo sa roditeljima. Skoro pa zatvor. Ici u prodavnicu bilo je naopako, ici u skolu bilo je naopako, igrati se oko zgrade i biti tih u vrijeme « kucnog reda » , bilo je naopako.

Isla sam u Zmaj Jovinu skolu jednu godinu, a poslije u sesti razred u novosagradjenu skolu Filip Macura. Stara, mala skola je i dalje bila u upotrebi. Jos uvijek su tu staru i novu skolu svi zvali : skola « pod pecinama ». Sam naziv asocira na nesto bogu za ledjima .

Za mene je pocelo biti interesantno kad se pocela uciti fizika. Dosao je mladi ambiciozni nastavnik . Volio je da nam predstavi eksperimente da nas ubijedi u tacnost formula i teorema. Cesto je posudjivao razne uredjaje od svog kolege iz skole Braca Pavlic. Posebno u osmom razredu kad se ucilo o elektricitetu. Bila je i grupa radioamatera. Radio detektor, koje odusevljenje. Poslije smo lemili tranzistore i pravili male prijemnike. Mama nije bas bila sigurna da je to za djevojcice.

Tih godina su se odrzavala takmicenja izmedju skola u raznim disciplinama : matematika , hemija , fizika, nas jezik ……

Bilo je nekoliko « «rundi » testova , eliminacija pojedinaca. Nastavnik fizike je okupio nas nekoliko koji smo prosli  eliminacije i pripremao nas za dalje. Dogurali smo tako do finala, koji su se odrzali u Domu kulture. Finalisti : ekipa skole ispod pecina i ekipa renomirane skole Braca Pavlic iz centra grada. Nastavnici veliki prijatelji dozivjeli da budu rivali. Ekipe se sastojale od tri ucenika : dva iz osmog razreda  i jedan iz sedmog. U nasoj ekipi smo bili jedan djecak i ja, iz osmog razreda i djevojcica iz sedmog razreda. Moj kolega iz osmog razreda je bio jako cutljiv i pomalo stidljiv.  Nas dvije zenske nismo bas bile pricljive. Stajali smo tako iza bine suteci, pomalo izgubljeni, bacali pogled na protivnicku ekipu. Dva djecaka i jedna djevojcica su veselo razgovarali, pricali sale, smijali se. To cekanje iza bine nije jako uticalo na njih. Ocigledna i velika razlika u nivou sampouzdanja izmedju dvije ekipe.

Finali su bili neka forma kviza, pitanja su se izvlacila i bio ih je prilican broj. Kviz je vodio pozorisni glumac Adem Cejvan. Nije bilo ugodno odgovarati na pitanja ispred pune sale. Redali su se odgovori i desilo sa da smo mi bili bolji i osvojili prvo mjesto. Nas nastavnik ponosan a mi nekako iznenadjeni. Protivnicka ekipa razocarana.

Poslije par dana, mama mi je rekla da je srela jednu svoju poznanicu. Iz razgovora su zakljucile da su im kcerke bile u Domu kulture, u protivnickim ekipama.

Iako nisu pobijedili mama je kcerki poklonila veliku cokoladu, koju je ova ljutito odbila.

Ne znam zasto, ali ova mala opaska je povecala nivo mog samopouzdanja za jos jednu malu stepenicu.

Dubravka

januar 2013