Propusnica

Bosanska Posavina

Natašin prilog o izlasku iz Banjaluke preko koridora podsjeti me na jedan događaj iz tog vremena. Tada još nismo znali da ćemo i mi slijediti mnoge koji su otišli prije nas. Nera je dobila otkaz u Profesionali a moj privatni biznis je skoro potpuno stao, osim što sam rentirao opremu kancelariji UNHCR-a i za to dobijao nešto novca. U firmu sam odlazio redovito iako posla nije bilo. U grad sa Starčevice gotovo nisam išao jer nisam imao nikakvih papira. Bilo je to doba kada su po gradu već raju hapsili i kretanje nije bilo preporučljivo. Sve poslove koji su uključivali i snabdijevanje hranom je obavljala Nera na Poniju koji je u to doba vrijedio više od bilo kakvog auta.

Jedan dan na ulazu firme se pojavi moj komšija Darko (ime promijenjeno), mlađi momak, koji je radio u opštini. Reče mi da bi htio da porazgovara sa mnom ali da to ostane između nas dvojice. Odvedoh ga u prostoriju iza trgovine i upitah o čemu se radi. Iz kese koju je nosio izvadi komad papira za štampače i reče da je došao da vidi da li bih mu mogao odštampati nešto na igličnom štampaču. Zna da ih prodajem u trgovini. Pogledah o čemu se radi: propusnica za koridor koju su izdavali u opštini onima koji su iz grada išli tim smjerom. Dobijali su je oni koji su poslovno išli uglavnom u Beograd ali i oni koji su koridorom odlazili u slobodu iz grada oko kojeg se obruč  za nepodobne sve više stezao. Iz grada se nije moglo slobodno izlaziti i samo rijetki su dolazili do ovog komada papira koji je imao veliku vrijednost. Darko mi reče da propusnica mora izgledati potpuno identično: isti papir, isti font, isti izgled. Tekst je bio dosta blijed i bilo je očigledno da je traka štampača bila prilično istrošena.

Sjedoh za računar i odštampah par riječi različitim fontovima. Nađoh jedan koji je bio potpuno isti. Otkucah tekst tačno onako kako je izgledao onaj na uzorku koji mi je donio. Sve je izgledalo isto samo što je traka mog štampača bila skoro nova i tekst je bio mnogo tamniji.

Darko pažljivo pregleda tekst, potvrdi da sve izgleda isto ali da propusnicu koju sam odštampao ne može upotrijebiti jer će odmah biti vidljivo da nije odštampana u opštini. „Možeš li nekako napraviti da tekst nije ovako taman? Možda možeš pomjeriti glavu štampača da slabije štampa?“ upita. Glava štampača se zaista mogla podešavati ali ma šta uradio, bilo je vidljiva razlika. Onda se sjetih da u korpi za otpatke imam jednu istrošenu traku za isti štampač. Zamijenih trake i odštampah tekst. Izgledao je gotovo isti kao original. Darko je bio zadovoljan. Odštampah dvadesetak, tridesetak propusnica, onoliko koliko je tražio. Darko ih stavi u kesu, reče mi da ništa ne brinem, da sve ostaje među nama. Ako ih neko pronađe, već će naći načina da se izvuče.

Izašao je iz moje firme i više ga nikada nisam vidio. Da li ih je uspio iskoristiti (propusnicu je morala potpisati odgovorna osoba, više se ne sjećam ko je to bio), da li je možda i sam izašao iz grada koristeći je, ne znam. Tek prije desetak dana saznah da je u Hrvatskoj i da još uvijek radi. Poslao mi je zahtjev za prijateljstvo preko facebooka. Odmah sam se sjetio tog događaja koji je bio samo jedna mala epizoda iz vremena kada smo svi tražili načina da preživimo, bilo u gradu, snalazeći se na razne načine, ili izlazeći iz njega kako bi započeli novi život pun neizvjesnosti. Natašin prilog me nagna da ovaj događaj podijelim s posjetiocima bloga kao još jedan prilog osvjetljavanju jednog vremena kojeg se mnogi ne žele sjećati.

U jednom trenutku mi čak pade na pamet da je možda Nataša izišla iz Banjaluke uz pomoć propusnice koju sam ja odštampao. U ovih zadnjih godina mi se desilo toliko toga neobičnog da ponekad pomislim da je onaj gore u sve upetljao svoje prste pa me ni to ne bi iznenadilo. Darku sam poslao poruku u vezi propusnica i očekujem da mi se javi. Ne znam koliko intenzivno koristi facebook (osim uspostavljanja prijateljstva do sada nismo izmijenili niti jednu riječ) ali se nadam da će mi odgovoriti. Ako se to desi, javit ću šta mi je odgovorio jer i mene sada nagriza znatiželja da saznam da li je naš „udruženi zločinački akt“ ikome pomogao.

P.S.

Par sati nakon što sam prilog objavio javi mi se "Darko". Kaže da su propusnice spasile desetak osoba što mi je drago čuti. Naš rizik nije bio uzaludan.