Kemina sjećanja 2 - Život u Gornjem šeheru

Gornji Šeher

U danima kada je u Bosni sve počelo, život u Šeheru je bio vrlo težak. Niko ne radi, nemamo struje, nemamo vode. Snalazili smo se na razne načine. Išli smo do Vrbasa pa smo trgali neku staru lozi i to pušili. Jedan dan ide tako Riža, moj komšija, nosi kruh ispod pazuha, i kašlje, to je užas bio. Bio je strastveni pušač. Mati mu sušila neke čajeva a on to od matere ukrade, zamota u novine i to puši.

Obzirom da je život bio sve teži jer nisi mogao ići u prodavnicu, niko nije radio,  zalihe su bile tanke jer je to bila radnička klasa, po baštama smo kupili neke stare jabuke i pravili pekmez od kojeg se, da prostiš, dobro usereš. Kakav pekmez, to je bilo samo da se nešto pojede. 

Gornji Šeher nekada

A kako smo kuhali kod mene? Imao sam slučajno neki stari bojler, mali, protočni, kojem sam otkinuo ono podnožje dole i od njega napravio kao mali šporet. To sam postavio ispred kuće, tu naložimo vatru i tu se kuva. Ako ima kafa ili se stavi krompir da se skuha i da se pojede. Jer, bilo je jako, jako teško.

Nekako smo dan preživljavali, međutim, imali smo velikih problema noću. Dođu ratnici pa gore po Jajačkoj stijeni, po Šibovima, dadnu djeci oružje, ta djeca pucaju i ako metak slučajno pogodi oluk na kući ili nečiji balkon pa se odbije, to je stvaralo tako ružan zvuk da niko nije mogao spavati. A nismo smjeli nikuda ni izaći jer je dole odmah niže nas kod Alibabe bio vojni punkt. Bila je postavljena rampa i nekakav šator. Uvijek je tu bilo njih šest-sedam, dobro naoružanih. Na tvornici obuće je bio postavljen veliki mitraljez, protuavionski, koji je bio okrenut gore prema nama. Gore na Ilidži, kod motela, isto je tako bio postavljen punkt. I tu ih je bilo jedno pet-šest. A ispod Šehitluka, na brdu, bio je ukopan bunker, s mitraljezom, i sve je to bilo okrenuto prema Šeheru. A od nas, u Šeheru, niko nije imao ni lovačku pušku.  Nikad kod nas nije bilo lovaca. Bila je to, da tako kažem, niža srednja klasa, narod koji je većinom radio u Tvornici obuće, Tvornici duhana, u Blik konfekciji, tako da su ljudi jednostavno živjeli nekakav obični život.

Kemina kuća u Gornjem Šeheru

Međutim, šta se dešavalo. U po dana čuješ vrisku, plač, galamu. Šta je? U Kastela, Radovan Bisić, bivši bokser, je imao svoju ekipu i oni s kombijem dođu gore u Šeher i ako te slučajno nađu na ulici tebi bubrege odvališe. Ispred moje kuće je stanovao Selim Kobašlić i žena mu Fikra. Selim, mlad čovjek, bio je vojni penzioner jer je, kad je bio u vojci, bomba slučajno eksolidirala pa ga pogodila u glavu. Fikra je radila u Tvornici obuće. Slučajno je izišao ispred kuće, oni su naišli i počeli ga tući bejzbol palicama. Fikra izletila iz kuće i viče „Radovane, Rade, pa to je moj čovjek!“. A Radovan je radio s Fikrom u Tvornici obuće. Ali nema veze što je radio, premlatili su ga dobro. 

Ne prođe par dana kad čujem vriska kod Prcića. Šta je? Hasan Prco, mesar, radio kod Gavrilovića na Tržnici, tamo je bila velika prodavnica Gavrilovića, eno ga stoji na po Vrbasa, hoće da se ubije. Zašto Hasan hoće da se ubije? Njegov kolega iz Bukvaleka koji je s njim radio u mesnici doveo dvojicu koji su ga premlatili da je bio sav plav. Bez ikakvog razloga. 

Poslije, bila je nekakva sahrana i mi smo svi otišli u harem ispred Jama džamije. S druge strane su za Jajce išla vojna vozila i oni su otvorili vatru na munaru.  S munare pada kamenje, sitno. Ali je to bilo interesantno, ne znam ja šta je to, možda huja, ili neki podsvjesni otpor, niko od nas nije mrdnuo. Mitraljez šiša po minaretu, kamenje frca, niko se ne mrda.

Pogled na kuću s Vrbasa

Imali smo u Šeheru gore jednog staklara, ne mogu se sada sjetiti imena, mlad čovjek, i ja slušam na Radio Banjaluci, on donirao neke pare da se kupi garderoba djeci boraca srpske armije. Meni je to bilo čudno, al hajde, čovjek donirao, mislim, možda se čovjek spašava. Jednog dana on ti je sa ženom krenuo prema Šipovu jer su gore imali vikendicu. Čuo je da su mu vikendicu razvalili pa pošao da vidi. Uspio je doći do tunela što se odvaja od jajačkog puta za Mrkonjić, tu je bila rampa i tu je on bio dobro „složen“, polomljen i ja ne znam kako su ga vratili u Šeher. Njemu je nedugo nakon toga umrla mati i išli smo na dženazu,  i njega smo nosili na stolici jer on apsolutno nije mogao da se pomjera, da hoda. A eto, nekoliko dana ranije on je toj istoj vojsci donirao nekakvu dječiju garderobu.

Imali smo u Šeheru, gore na Grabu, novinara Osmančevića. On je radio za banjalučki Glas, stariji novinar, poznat bio u Banjaluci, a stanovao je gore na Grabu, imao svoju kuću. Tamo su živjeli i moji punac i punica i tako čujemo vijest da su „braća“ provalila prozor na kupatilu, ušli su u kući i onda su njega prosto „ubili“. To je bilo nevjerojatno kako je čovjek izgledao. Ostao je živ ali je bilo potpuno premlaćen.

Postavljam pitanje sam sebi. Zašto? Zašto?

Isto tako smo imali ljude koje su optužili da nešto spremaju. Odveli su ih u SUP. Jedan od tih, Raković, sada živi u  gradu Erie. On je pričao da su u SUP-u u nekoj prostoriji imali neku štangu za koju su im vezali ruke i oni su faktički bili obješeni na rukama. Kad bi koji policajac naišao, uzeo bi pendrek i u bubrege. Njegovi su čuli da se džigerica od životinje stavlja na te plave rane da izvuče te podljeve i na taj način su pokušavali da ga izliječe. On je sada gore u Erie, nema niti jednog zuba, dobro je premlaćen.

Opet postavljam pitanje: Zašto? 

Jer mi nismo, gore u Šeheru, niko od nas nije ništa učunio. Nikoga nismo dirali. Istina, dolazili su nam neki momci iz Potoka i govorili nam da mi zakuhamo a ja sam ih pitao: "Pa dobro, kako da zakuhamo, mi nemamo nikakvog oružja? A i ako bi imali oružje, šta mi možemo napraviti? Ako bi i zakuhali, šta bi bilo? Sutra bi se neko digao s helikopterom i on bi sravnio cijeli Šeher, pobio pet, šest hiljada ljudi koliko je živjelo u njemu“.

Ti vjerojatno ne znaš informaciju, na Hisetima je bio neki hodža kojeg su ubili jednostavno zato što je bio hodža. Neki njegov rođak, koji je bio u vojsci, kada se vratio, poludio je i istukao je nekog policajca. Tada je nastala policijska potjera za njim pa su u Poljokanov park utjerali preko hiljadu ljudi i prijetili da će ih pobiti. To ljudi u Banjaluci ne znaju šta se tamo dešavalo.

Kemo B.

nastaviće se...