Kemina sjećanja 3 - Izlazak iz grada

Mejdan

Kada smo postali svjesni šta se u gradu dešava donosimo odluku da djecu moramo izvući. Ne možeš nikuda izaći, nemaš šta jesti, ne možeš otići do grada, ne možeš tražiti posao, ne možeš živjeti. Problem je bio, moraš otići u Vodovod, moraš otići u Električno, moraš otići svugdje, da bi se odjavio i platio određene iznose unaprijed. Preko puta Kastela, s druge strane Vrbasa, je bila nekakva mala kancelarija u baraci gdje moraš donijeti sve potvrde. Kada sam to sve izganjao morao sam ići u Dom u Maloj čaršiji u neku kancelariju, neka žena je to vodila, da se plati autobus da nas vozi za Travnik. Bilo je to u oktobru 1992.

Kad sam uspio to sve izganjati nakon par dana je organiziran izlazak. Na parkingu ispred samoposluge u Maloj čaršiji su bila četiri autobusa. Ušli smo u njih. Bilo je plakanja, bilo je svašta. Desilo se da su neki ljudi koji su mene poznavali dali meni svoju djecu da ih povedem tako da sam imao sa sobom dvanaestoro djece. Znači, Mirsada i ja imali dvanaestoro djece. Najstariji je bio Ahmedin Bajagilović, 15 godina. On je bio neki moj rođak i jegov otac me zamolio da pazim na njega. Tu sam ja preuzeo brigu. Bilo je dvoje Smailagića, djeca od Muhe Smailagića, građevinskog inžinjera u GIK Kozara, moj brat je radio tamo pa je on mene poznavao. Bili su još neki dvoje, Hrvati su oni bili, ja ne znam kako sam ih ja poznavao. Oni su me zamolili da ja njihovu kćerku i sina pazim. Ja sam to sve u autobusu oko sebe smjestio. Autobusi se krenuli.

U Karanovcu smo prošli bez problema. Tamo je bio vojni punk ali je žena koja je organizovala prevoz, koja je uzela ogromne pare, koja je praktički očistila Banjaluku, bila u autobusu. Očigledno je da je sve bilo dobro organizirano. Stigli smo u Skender Vakuf. Tamo smo stali pred neku policijsku stanicu koja je tada imala funkciju vojne komande. Neki major će ići s nama. On je propusnica da možemo proći dalje. Po nesreći sjeo je u naš autobus i kada smo prolazili kroz Imljane, bilo nam je naređeno da svi stavimo ruke na oči i uši, da čučnemo, odnosno da stavimo glave sebi u krilo da niko ne gleda kroz prozor jer su okolo bili postavljeni topovi koji su gađali Jajce i dalje. Ja sam slučajno digao glavu, on je skočio, izvadio pištolj i hoće da me ubije. Srećom, ni sam ne znam kako, ništa nije napravio.

Nakon toga smo prošli pored Koričanskih stijena gdje su pobijeni ljudi iz Prijedora i Kozarca. Ja sam se malo ukakio jer sam vidio njihovih dvojicu vojnika, tu stoje. Pomislio sam, hoće li i nas dole pobacati!

Dovezli su nas na neko brdo i tu smo svi istjerani iz autobusa. Rečeno nam je da idemo dole cestom prema Travniku i da će nas poslije dva kilometra čekati HVO autobusi. Mislimo, dobro, čekat će nas autobus, međutim, to je bila laž. Cesta je bila slična onoj našoj za Šehitluke, samo, kad se ide dole s Vlašića, s desne strane je jako strmo i dole je naselje Turbe. Ali bile je to obala, ima jedno 150 metara, jako strma. S lijeve strane je cesta ukopana u brdo. Cesta je bila sva izrovana, iskopana, na cesti možeš naći tonu mina. Bile su to one velike mine, protivtenkovske, kada staneš na nju ona neće reagirati, jer treba veliki teret da se aktivira. Mi smo to sa strahom obilazili.

Nakon stotinjak metara, s lijeve strane u jarku, vidim, djevojčica. Ne može biti više od 13-14 godina. Mrtva. Gola. Na njoj ima hilhadu muva. Vjerojatno je bila skinuta s nekih od mnogobrojnih tura, silovana, ubijena i bačena tu. Ja kažem Mirsadi, mi ćemo staviti Almu i Selmu s moje desne strane, ti idi iza njih, jer ako neko pokuša da ih otme, mi ćemo ih gurnuti dole u provaliju. Bolje da poginu nego da im se desi oco što se desilo ovoj curi. Donije smo takvu odluku. Pogledali smo se nas dvoje čudno ali smo prihvatili da je to tako. Rat je.

A šta se dalje dešava. S lijeve strane, s obale, njih desetak slijeće, neobrijani, prljavi, na tri metra osjetiš kako smrde. Svi imaju kalašnjikove i na svakom kalašnjikovu je bajoneta. Nas su natjerali da idemo u grupama, da ne smijemo biti zajedno. Bila su četiri autobusa. Puštali su ljudi iz jednog autobusa, pa nakon nekog vremena iz drugog i na taj način im davali priliku da pljačkaju. Šta traže: ručne satove, nakit. Žene, lude, nose nakit. Oni ga ne skidaju, oni ga trgaju. Ako žena ima naušnice, on je ne skida, on je trga, pola uha otkida. Nikako mi nisu bile jasne kako su neke bile tako naive da nose nakit. Ja sam imao samo jednu malu plavu kesu u kojoj sam imao jedne gaće,  potkošulju, košulju i ništa više. Tako je svako od nas imao. Nismo ništa drugo mogli nositi.

Iza mene je išao neki Ramo, Ramić, nisam baš siguran, iz Vrbanje, Rom porijeklom koliko vidim, ali nije to važno. Jedan od onih koji su sišli s brda traži od njega marke, ovaj viče nemam, ovaj ga pregleda i nađe mu 800-900 maraka u džepu. Sav bijesan zabi mu bajonet u slabinu. Čovjek urla, sav se iskrivio. Mi smo ga nekako vukli dalje do Travnika. 

Jedan s bajonet je sletio s brda direktno na mene. Ja ne znam šta da radim, ne smijem hvatati rukama, samo sam se okrenuo, imao sam nekakav ruksak na leđima, nadao sam se da će me on zaštititi. On je udario u mene i odbio se a ja sam zažmirio i nastavio ići. Čekao sam rafal, međutim, izgleda da nije imao vremena da me ganja jer je odozgo već išla druga grupa koju treba opljačkati.

Prošli smo tako jedno 4-5 kilometara, kad vidim, iz šume viri veliki mkitraljez. Neko zavika „Stoj!“. Svi smo mi stali, usrali se. Šta je? HVO. Izađe jedan vojnik. Pita koliko nas ima. Četiri autobusa kažemo. „Hajde u kolonu jedan po jedan“ reče. „Ima li neko ko ne treba da bude tu?“ Mi ne razumijemo pitanje. Sada razumijem. Mislio je na Srbe. Traži od nas da svako pokaže lične karte. Hoće da vidi ime i prezime. Ništa ne piše. Samo gleda. Kod nas se znalo po imenu i prezimenu.

Prošli smo dalje. Žena od Merima Džanića je bila truda. S njim su išle žena i kćerka. Žena zaostala daleko gore, ne može ići. Ja ostavim sviju i vratim se nazad da joj pomognem. Pomogao sam joj, dovedem ja nju dole a Mirsada me toliko izružila što idem za tuđom ženom. „Ma ne idem za tuđom ženom. Žena trudna, ne može hodati“. „Ko bi odao za mnom?“, pita ona. Znaš kako je to kod žena.

Imao sam jednu malu pljosku konjaka što sam sakrio u unutrašnji džep i kad smo došli dole mi smo nju svu polizali od dragosti.

Od izlaska autobusa do Travnika je 29 kilometara. Nikakvi autobusi nas nisu čekali. Morali smo do Travnika pješice. Kada smo mrtvi umorni stigli već je pala noć. U Travniku je užas. Zgrade s rupama od granata, pola Travnika nema svjetla. 

Kemo B.

nastavit će se...