Teofil Pančić - Intervju

Nedavno ste boravili u Bijeljini na promociji Peščanika i potom ste u svojoj kolumni problematizirali šta je to zapravo, danas i na ovom mestu, Bosna i Hercegovina? Zapitali ste se: Možda tih desetak simboličkih metara »ničije zemlje« između tabli Bosna i Hercegovina i Republika Srpska? Pa, šta je za Vas Bosna i Hercegovina?

- Ja o tome sudim i to posmatram kao neko ko gleda s polja. Ne živim u Bosni i kao neko ko tamo povremeno dolazi, prosto mi je bilo zanimljivo kada sam video te table - sve je manje onog što te podseća da si u BiH a sve je vise onog sto ti govori da si u Republici Srpskoj. Taj paradoks me potakao da na taj način opišem moj dozivljaj Bosne i Hercegovine. A sa­da sto se tiče toga šta je meni Bosna i Heregovina? Pa, ja sam dolazio u BiH jos tamo od sredine devedesetih, između ostalog i u gradove kao što je Bijeljina i čini mi se da tu sada ima više Bosne i Hercegovine nego što je bilo pre desetak godina. Ali mi se čini da je to, opet, nekako nedovoljno. Imaš nekako osećaj da je ta Bosna i Her­cegovina nešto što ne može ni da živi ni da umre. Nego je negde između, u nekom međustanju, u nekoj komi iz koje ne može da se probudi. To je neki osećaj koji ja imam, pogotovo kada se nalazim negde u Republici Srpskoj.

Kažete da sto više ulaziš u BiH sve je manje onog što te podseća da si u BiH a sve je više onog što ti govori da si u Republici Srpskoj. Šta određuje taj osjećaj boravka u Republici Srpskoj?

- Neko ko pamti tu predratnu Bosnu i Hercegovinu i to upoređuje sa ovim što je danas, mora primetiti tu neku vrstu nacionalno-verske jednoobraznosti, a to je nesto sto je nekarakteristicno za BiH. Tu se zapravo vide te tragicne posledice rata, tog etničkog čišćenja. Nekad ti se čini da u nekim gradovima u Republici Srpskoj ima vise tih nekih srpskih obelezja nego usred Sumadije. S druge strane, opet, ni to nije nekako jednoznačno. To sam ja i napisao u tom tekstu o kojem govorimo, kada se u centru Bijeljine oglasi hodža, sto je pre desetak godina bilo nezamislivo. Naravno, stvari su uvek složenije, ali to je jedan generalni dojam, da ti vidis da ti ljudi nekako zive kao u nekom međuprostoru. Mislim da tamo niko ozbiljan vise nema iluzija da ce to biti neka Srbija, ali su isuvise dugo trovani i suviše dugo im je sistemski gađena sva ideja Bosne i Hercegovine, tako da oni sada stoje u nekakvom vakuumu, nisu Srbija, nisu Bosna i Hercegovina, a jos ne znaju šta su.

Kako ljudi u Srbiji dozivljavaju BiH? Da li uopće ljudi u Srbiji razmišljaju toliko o BiH koliko ovdje, barem pola BiH koji se zove Republika Srpska, razmislja o Srbiji?

- Ja sam siguran da je Bosna i Herce­govina, naravno ukljucujuci Republiku Srpsku, totalno na margini nekog razmisljanja ljudi u Srbiji. Naravno, sa izuzetkom ljudi koji su porijeklom iz tih krajeva. Svima ostalima je to potpuno daleka tema. Tokom rata i neposredno nakon rata to je mozda bila tema ljudima za razmisljanje, ali je sada Bosna ljudima daleko izvan fokusa. Moze se sada razgovarati zasto je to tako i da li je to dobro, ali tako je. Te ruzne stvari oko rata ljudi su potisnuli u zaborav, a nisto drugo nisu stvorili. Mislim da većina ljudi u Sr­biji danas nema nikakvu konkretnu ideju šta je ustvari Bosna i Hercego­vina, ukljucujuci tu Republiku Srp­sku. Oni nemaju nikakav neposredan kontakt ni sa Sarajevom ni sa Banjom Lukom. Onaj nekadasnji nacionalisticki naboj, tipa pomažemo braću, to sada niko ne svata ozbiljno, osim možda radikala.

U istoj toj kolumni napisali ste: Državolika tvorevina RS olicenje je i ovaplocenje svega onog ruznog i sramnog u savremenoj srpskoj istoriji, i mnogo sam srecniji kad ne moram da imam bilo šta s njom. Republika Srpska je trenutno politicka cinjenica, ali moze li uopce imati bilo kakvu perspektivu sa takvim backgroundom kao sto ste Vi naveli i koji joj sasvim pristaje?

- Od samog početka imam takav stav o Republici Srpskoj i stvarno nemam šta tu da menjam. Naravno, sto se tice same te tvorevine, nju ne mozete ukinuti dekretom i preko noci. Da mo­zete, to bi se vec uradilo. A, s druge strane, da to sada nesto zivi, da trune, to mi se takoder, kao ideja ne dopada. Ja imam, naizgled paradoksalnu tezu, da Republika Srpska u svoje najgore vreme jeste bila zlocinacka tvorevina ali je sadržavala neku unutrasnju logiku. Naravno, to jeste logika zločina, ali je i to nekakva logika, ma ko­liko bila strašna. To je jedna tvorevina etnickog čišćenja, ona je stvorena sa­mo zato da tu zive samo Srbi, da sva­ko ko nije Srbin bude oteran, proteran, ubijen... i ona je u svojoj ranoj fazi na taj nacin i funkcionisala. Danas, ona nije tako strogo etnicki čista kao sto je bila, niti tako odeljena od ostatka Bosne i Hercegovine, ali se on­da ja pitam: a cemu uopste Republi­ka Srpska? I nije samo da se ja pitam, nego ni ti ljudi tamo nisu vise sigurni čemu bi zapravo ta tvorevina trebalo da služi. Ako se nećemo strogo etnički separisati onda to nema nikakve svrhe, ni politicke, ni ekonomske, a da ne govorim geografske jer kada pogledate kako to liči na karti, pa to je nečija šala.

Međutim RS postoji i logično je pita­nje čemu ona trenutno služi?

-To je samo održavanje statusa quo. To je neka vrsta konformizma, kako domacih politicara tako i međunarodne zajednice. Niko ne zna cemu sve to služi ali niko se ne usuđuje da tu nesto rundamentalno menja, bojeći se nekih turbulencija. Niko nema ideju. Ta entitetska podela BiH po etnickom principu naprosto nikome ne moze biti simpaticna u međunarodnoj zajednici, oni je samo tolerisu. Ni­su u stanju da od toga naparave nesto suvislo, nesto održivo. Nisu u stanju da naparave ni od Bosne i Hercegovine održivu državu pod ovim uslovima. Nijedna država na svetu pod ovim uslovima ne moze biti odrziva. Zamislite samo kada bi SAD-u napravili dva entiteta-jedan belački, drugi crnački, da li bi to mogla biti normalna država? Naravno da ne bi. Oni nisu u stanju da na taj na­čin naprave održivu BiH, a ne usuđuju se da naprave radikalne korake onoga sto bi odmah bilo proglaseno za nasilnu unitarizaciju BiH... Tako se tavori u nekakvom limbu i to će trajati neko vreme ali to ce morati nekako da se završi.

Najteze pitanje koje ustvari muči ljude u BiH je to: kako će se sve to završitii?

- Ne mogu da prognoziram ali ja mogu reći šta prizeljkujem, a to je da se sva ta prica zavrsi tako sto ce se BiH regenerisati, tako sto ce, na­ravno, svaki gradanin imati pravo na svoj vjerski i etnicki identitet, to nije sporno, ali će zaboga imati pra­vo da bude gradjanin Bosne i Herce­govine. To je jedino razumno. Koli­ko god sada zvucalo kao utopija, to je meni manje nesuvislo nego da se sve to jednostavno raspadne, jer bi cena za to bila isuvise visoka. I, kako da se raspadne? Šta, da Srbija prigrabi jedan deo? Da Hrvatska prigrabi deo? Znamo kako se zavrsio takav pokusaj devedesetih, pa zasto bi se sada drugačije završilo; moglo bi biti još samo gore. Znači, moraće se sesti i dogovoriti elementarni minimum države BiH koja ce biti odrziva. A, za to je osnovno da se oroci ta dejtonska dogma. Dok se svi budu pozivali na Dayton kao na Sveto pismo od toga nema ništa. Dayton je sporazum kojim je okončan rat i on je u tom tre­nutku i tom smislu bio odlican, ali to ne znaci da je on postavio osnov za zivote svih generacija unapred. On je sporazum sa ograničenim rokom trajanja i mislim da je on u BiH odigrao svoju ulogu i vreme je da se ide dalje od toga.

Sve češće Republika Srpska dobija prefiks Dodikova. Koliko ovakvi lokalni vlastodršci poput Dodika mogu pokvariti odnose u čitavoj regiji?

- Dodik je krenuo u političku avanturu insistirajući na razlici u odnosu na SDS i mnogi su ga percipirali kao nekog liberalnijeg političara. Međutim, kada je bila u pitanju bila njegova vlast i njegova prevlast, videlo se da se on izvanredno sluzi nacionalističkim populizmom i koketiranjem sa separatizmom, sto je isproban recept. On se ponaša onako kako su se u odredjenim trenucima ponašali razni likovi, od Milosevica do Tuđmana... To je jedan recept koji uvijek na Balkanu izaziva katastrofe. Meni je žao što se ispostavilo da Dodik ne­ma ni volje ni snage da prevaziđe taj mentalni sklop.

Trenutno niko u BiH nema recept protiv Dodikove destruktivne i sve jasnije secesionisticke politike. Ka­ko se uopce suprostaviti ovakvim političarima?

- Nema recepta jer situacije su različite. Jedno je bilo suprostaviti se Miloseviću u Srbiji, a drugo je suprostavljati se takvim stvarima u BiH. Jednostav­no, drugacije su prilike. Moj jedini re­cept je onakav kakav je bio i poslednjih dvadeset godina - svako onaj ko se predstavlja kao etnicki guru, koji huska jednu grupu ljudi protiv druge grupe ljudi, koja joj tobože radi o glavi, on je potencijalni ili ostvareni masovni ubica, i da takvog, ne da ne treba slediti, nego ga treba zatvoriti.

Jedan od problema suprostavljanju ovakvoj Dodikovoj politici je i taj sto suprotstavljajuci se njemu idete na ruku aktualnoj nacionalističkoj vlasti koja je sav svoj politicki angažman posvetila antidodikovskoj borbi, dok u pozadini nesmetano buja korupcija, kriminal, bezakonje... Ka­ko u takvoj atmosferi omogućiti normalnim politickim opcijama da dobiju vlast?

- Jedan od problema u takvim, nacionalno složenim sredinama kao sto je BiH, je to sto kazete: ako se suprostavis jednima, ispada da podržavas dru­ge. To je jedna igra na koju se ne sme pristati. Mislim da jedini nacin da se naglasava da to sto se suprostavljas onom sto radi Dodik da to ne znaci kako aplaudiras onom što radi vlast u Sarajevu. Ako ta distinkcija nije jasna onda možeš doziveti da budeš zloupotrebljen i instrumentalizovan od ljudi od kojih to nikako ne bi želeo.

Da li je Dodikova retorika provediva u praksi u trenutnim geopolitickim odnosima i s obzirom na trenutne integracione procese u regionu?

- Pitanje je šta su uopste Dodikove namere. Koliko je on uopšte ozbiljan u svemu onom sto govori, a koliko je naprosto manipulator i cinik koji igra onako kako mu se u kojem tre­nutku ucini da je za njega probitacno i zgodno. Mislim da je on i sam dovoljno racionalan da ta njegova zapaljiva retorika mora da ostane samo retorika. Ipak su prilike, ako ništa zbog međunarodnog prisustva u Bosni, uz sva opterećenja, bitno drugacije ne­go sto su bile početkom devedesetih. Mislim da je Dodiku manevarski prostor dosta suzen. I, sto je jako vazno, ne očekujem da on može u Beogradu dobiti podršku za to. Dok god je u Beogradu vlast koja je iole demokratska, iole proevropska, taj avanturizam, bez obzira i na famoznu kosovsku frustraciju i pokušaje ucenjivanja međunarodne zajednice, bez obzira na tu verbalnu pirotehniku, mislim da je priča sa Beogradom završena. Samim tim, niko u Banjoj Luci niti bilo gde ne može se sam suprostaviti međunarodnoj zajednici.

Tema okruglog stola u Bijeljini na kojem ste učestvovali bila je: Perspektive evropskih integracija Srbije; BiH, imaju li evropske integracije Srbije i BiH perspektivu?

- Ako bih rekao da nema te perspektive to bi bilo jednako tome da kažem kako nema perspektive životu uopšte u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Bez obzira koliko to patetično zvučalo, ali mi smo zaista dospeli u tu situaciju da je to pitanje opstanka ne samo tih država nego i svakog pojedinca u tim državama. Mogu Norveska ili Svajcarska da žive izvan Evropske unije jer su dovoljno bogate i napredne zemlja da im se to može. Međutim, nije slučajno da zemlje Zapadnog Balkana, Istočne Evrope..., ovog dela sveta uopce, teze ka EU, ako već nisu tamo primljene. Zasto bi se tu Srbija ili BiH razlikovale? Mislim da je to jako važno zbog zatvaranja te knjige nacionalno-versko-teritorijalnih međusobnih ucenjivanja, potrazivanja...

Da li je nova vlast u Srbiji – bez Koštunice, a sa SPS-om, bolje ili gore rješenje od one prethodne?

- Mislim da je bolje rešenje. Zaista zvuci bizarno kad to kazete, a znate da je SPS u igri. Naprosto su se stvari tako namestile da je ispalo kako je to bolje rešenje. SPS je stranka sa užasno ružnom prošlošću i pri tome se toga ne odriče, i to je veoma teško za gutanje, ali to je danas jedna mala, minorna stranka koja ne može ništa da vodi, ne može da određuje pravce bilo kakve politike. Ona može samo da u njoj participira kao neka vrsta malog od palube, ako hoće. S druge strane, ova grupa oko radikala i Koštunice je jos uvijek suvise jaka, suvise brojna, a pri tome je otisla u jednu vrstu ostrašćenog ekstremizma; u tom smislu da je DSS postao gori od radikala. Zbog toga je to bolja varijanta. Ipak ce sada Demokratska stranka, a mozda i Liberalno demokratska partija, voditi politiku Srbi­je. Ako je SPS u stanju da iz nekih svojih interesa, koji su prica za sebe, u svemu tome da participira i pri tome da mnogo ne smeta, onda ćemo mi tu žabu morati da progutamo.

Ni Koštunicin DSS u prošlom sazivu Skupštine nije bio mnogo bolje pozicioniran nego što je SPS sada, pa je ipak Koštunica vodio glavnu riječ u Srbiji. Postoji li mogućnost da SPS preuzme tu ulogu u novoj vlasti?

-Ta mogucnost uvek postoji ali ja ne ocekujem da se to dogodi jer su u pitanju znatno racionalniji ljudi. Oni gledaju neke druge stvari i sopstveni interes. Koštunica je imao ne­ke sasvim druge interese koji zalaze duboko u sferu iracionalnog. Nacin na koji je on postavio svoje političke ciljeve u posljednjih godinu-dve, na kraju krajeva ga je svrgnuo sa vlasti. Koštunica je otisao u jednu vrstu politicki samoubilackog ekstremizma. To je dozvoljeno njemu kao pojedincu, pa čak i jednoj politickoj stranci, ali ako ta stranka vodi državu, onda ona može i samu tu državu da upropasti. E, pa zato je dobro da Koštunica više nije na tom mestu, pa makar i po tu cenu da mi moram da gledamo Dačića i društvo.

Krug intelektualaca u Srbiji koji se okuplja oko Peščanika protiv je ovakve vlasti u Srbiji, da li je ova vlast imala realnu altemativu i koja je ona?

- Prvo da kazem kako ne postoji nikakva grupa intelektualaca koja se okuplja oko Peščanika. Mi smo svi individualci i autori, svako od nas ima svoje stavove, pa je čak bilo polemika i na sajtu Peščanika. Svojevremeno, kada su bili predsednički izbori, raspravljalo se da li podržati Tadica ili ne. Dakle, tu pisu ljudi koji imaju razlicite procene oko nekih stvari ali negde će se, manje-više, svako složiti da je ova vlada bila jedino moguca. Tako govori postizborna aritmetika. Mogao si napraviti ovakvu vladu ili si mogao prepustiti Koštunici i radikalima da vladaju. Znate šta, ja sam odavno potrošio zalihe mazohizma i radije pristajem na ovakvu vladu nego da mi vladaju Koštunica i radikali.

Kolikoje danas u Srbiji Đinđićeve ideje?

- Mnogi se na njega pozivaju, mnogi ga prisvajaju, cak se među sobom koskaju ko je pravi naslednik Zorana Đinđića. Za vecinu politicara koji tvrde za sebe da su neka vrsta naslednika Đinđića, nisam siguran da su mu uop­šte dorasli. Mislim da je najbolje kod Đindića bila ta sposobnost shvatanja biti politike. Naravno, on je bio politicar koji je u nekim konkretnim potezima znao itekako da greši, ali je strateski vodio Srbiju u dobrom pravcu. Mislim da ni jedan aktualni političar, naglašavam: nijedan, nema tu vrstu strateškog promišljanja kakvu je imao Đinđić. U tom smislu ne vidim ko bi imao moralno pravo da se poziva na Đinđića kao na nekog svog prethodnika. Srbija će tek u nekim narednim godinama svatiti šta joj se to dogodilo ubistvom Zorana Đinđića.

Prethodna Koštunicina vlada imala je dobre odnose sa Dodikom, cak su i transparentno podrzavali njegovu politiku, koliko ce on imati podrske u ovoj novoj vlasti bez Koštunice?

- Mislim da ce Dodik imati podrsku vlasti u Beogradu jer su i oni svesni da nemaju drugog jakog igraca na tom području, ali mislim da ce cena te njihove podrske biti da Dodik spusti loptu. Pretpostavljam da će doći do te vrste sinergije. Dodik i Tadić, ko­liko znam, ni do sada nisu imali bitnih komunikacijskih problema, ali mislim da će Dodik morati da prati jednu generalnu spoljnu politiku Beograda. Nadam se da će ta politika podrazumevati da se niposto ne upliću u stvari Bosne i Hercegovine.

U posljednje vrijeme je postalo pomalo trendovski pozivati narode da se zaboravi sve to što je bilo i da nastavimo tamo gdje smo stali prije nekih 17-18 godina. Da li je to recept za bolju budućnost na ovim prostorima?

- Niko ne moze, sve i da bi hteo da zaboravi stvari koje su isuviše strašne da bi se mogle zaboraviti. Ne radi se o zaboravu ali se radi o tome da se neke stvari konacno moraju spremiti u neki pretinac. Mora se prestati sa tim kolektivnim optuživanjima. To je jedini recept. Ne radi se tu o tome da se zaboravi. Kako bi neko mogao zaboraviti Srebrenicu ili Sarajeva, ali je potrebno zločine individualizovati.