Prica o Lex International

Tema o kojoj danas pisem nece moci stati u jedan post pa ce ici u nekoliko nastavaka. Radi se o temi za koju bismo svi mi protjerani iz Banjaluke trebali biti zivotno zainteresirani. O tome sam vec  jednom pisao na ovom blogu a pokusao sam nesto uraditi i preko facebook-a, medjutim neke druge obaveze su me omele da se ozbiljnije angaziram. Nadam se da cu sada kada sam u penziji imati vise vremena iako prvih sest mjeseci proletjese tako brzo da sam i sam iznenadjen.

Evo o cemu se radi.

Nepravda ucinjena nama protjeranim Banjalucanima me jako boli, tesko prelazim preko nje i nastojim da je ispravim ‘oruzjem’ koji mi stoji na raspolaganju:  pisanjem o istinitim dogadjajima i ‘ljudima’ koji su na razne nacine bili ukljuceni  u te dogadjaje kako sve ne bi palo u zaborav. Svima nam je poznata ono pitanje “Ko nam to ucini?” kada dodjemo u posjetu rodnom gradu, kao da smo mi aktivno ucestvovali u svemu.

Pored protjerivanja iz grada (i otpustanja s posla) samo na onovu nacionalne pripadnosti, mnogi protjerani su pokradeni za velike svote novca koje su zaradili posteno radeci u onoj bivsoj drzavi (SFRJ). Znam da vecini to nije jasno jer smo se zadovoljili vracenim stanovima i kucama, ponekim vaucerom vezanim za privatizaciju poduzeca u kojima smo radili i to je sve. Vecina zaboravlja da prema odredbama Zakona o Penzionom osiguranju manjeg blentiteta svi oni koji su stekli uvjete za starosnu penziju gube pravo na istu ako nemaju najmanje 15 godina radnog staza (po nedavno  usvojenoj verziji zakona). Kako se u ovom slucaju radi o tipicnom krsenju ljudskih prava protjeranih (oni koji nisu bili nezakonito otpusteni s posla devedesetih su vecinom ispunili ovaj uvjet), pokusao sam da pokrenem pravni postupak kod nadleznih institucija da se ova nepravda ispravi kroz izmjene i dopune navedenog zakona. Tim izmjenama bi protjerani imali pravo na starosnu penziju bez obzira na godine staza jer su zbog politike etnickog ciscenja koju je provodila vlast devedesetih morali napustiti svoj grad.

O ovoj problematici sam razgovarao s profesorima na Law School na kojoj sam radio, uspostavio kontakt sa dvije osobe koje su radile za americku ambasadu u Sarajevu upravo na pravnim poslovima i koje dobro poznaju situaciju u Bosni, kontaktirao neke od nasih pravnih lica koja su dozivjeli istu sudbinu i kod sviju dobio podrsku za ovaj projekat.

U jednom momentu mi je sinula ideja da pokusam uspostaviti kontakt sa nekom od nevladinih organizacija koje se bave pomoci izbjeglim i protjeranim licima i na svoje iznenadjenje na Internetu pronasao informaciju o organizaciji pod imenom Lex International, lociranu u Banjaluci. Bio sam izuzetno sretan jer sam mislio da cu uz pomoc ljudi koji su na licu mjesta najlakse pristupiti ovom problem: ljudi su u Banjaluci, formirali su nevladinu organizaciju koja se bavi problemima izbjeglih i prognanih, poznaju problematiku i nece im trebati puno da shvate o cemu se radi. Predlazem vam da odvojite malo vremena  i procitate informacije publicirane na Internetu. Vjerujem da cete i vi osjetiti zadovoljstvo onim sto cete tamo naci.
Nakon upoznavanja s organizacionom strukturom Lex Internationala i projektima na kojima su radili, pun nade poslah email na adresu  objavljenu na web stranici:

Moj prvi email Lex International-u.  

Na moje veliko iznenadjenje i radost, odgovor stize za par dana i to licno od osnivaca i direktora same agencije:

Odgovor Lex International-a.

U prvi mah mi se ucini da sam na pravom putu ali…

Nastavak slijedi…